Hamburg

Hamburg je grad na severu Nemačke. Grad odakle je Nivea;). Istovremeno je i pokrajina za sebe, a po veličini je sa oko 2 miliona stanovnika drugi nemački grad, odmah posle Berlina. Osim toga, on je i šesti po veličini grad u EU. Leži na ušću Alstera i Bille u Elbu, a odmah iznad njega se nalazi Severno more, pa mu je zato klima blaga. Iznenadili bi ste se, ali ovde je klima bolja nego kod nas u Zagrebu ili Beogradu. Leta su oko 20 - 30 stepeni, zime oko nule, skoro nikad nema snega. Padavine isto kao kod nas. Alster je i reka i jezero u samom centru grada. U gradu ima tisuću rečica i kanala, koje su premoštene s 2500 mostova, što je ubedljivo najviše u Evropi. To daje gradu divan nordijski izgled. Glavna boja je boja cigle, što me užasno podseća na Holandiju. Hotel u kom smo bili je odmah na Alsteru. Leo me je sačekao u holu, pa sam ga odmah izmrcvario da mi pokaže svoj grad. Krenuli smo pešice pored jezera ka centru grada. Sve je užasno zeleno, i stvarno je flagrantno kad se iz pustinje dođe ovde gde ljudi trče pored jezera, i još uvek ti treba jakna jer je sveže. Nastavili smo ka centru, preko glavnog trga koji je pored jezera, pored prve Niveine prodavnice, i nastavili ka uličicama na kanalima da nađemo neki splav restoran. Ah, blagodeti vina uz ručak. Oko nas se sve beli od pigmenta, ne govorim o Indusima naravno. Posle ručka smo krenuli ka Hafen City-ju, delu grada koji se neprestano gradi na bivšim dokovima. Nema dekoracije kao u Austriji ili Bavarskoj. Sve je svedeno, i vidi se da ovde kreće Nord. Osećam Reich na svakom korako, i smešno-zastrašujuće mi je koliko sve odzvanja po strogoći, snazi, čistoći i lepoti. Bio je neki tmuran dan, al grad opet izgleda ludilo. Kakav je tek kad je sunce... Idemo dalje ka luci. Sve se crveni od cigle, ovo je nešto potpuno drugačije od južnijeg dela Evrope. Mostovi, kanali, zgrade, ulice kao u Veneciji. Iz luke možeš brodom kao gradskim prevozom preko puta ili na lokalna ostrvca. Tu je jedno ostrvce s pozorištem u kome se prikazuje samo jedna predstava. Tu je i stara zgrada stanice, ili tako nečeg, u koju kada uđeš osetiš kao da si se vratio u vreme rata. Ogroman prostor, ko neka stara stara fabrika, ide užasno duboko u zemlju, peške i liftom, odzvanjaju zvuci...meni opet u glavi Reich, jbt. Kad bih se spustio dole, mogao bih starim podvodnim kanalom peške ispod vode preći na drugu obalu. Al neka, sledeći put. Nastavljamo nazad ka gradu, penjemo se nekim stepeništem gore. Divne ulice, ponešto podseća na zagrebački Grič. Ha, barokna katedrala. Barokna katedrala među svim ovim gotičkim i bauhaus građevinama izgleda ko zalutala vesela Slovenka. Tu tek shvatiš koliko se ova Nemačka razlikuje od donje Nemačke. Grad nije mnogo rušen u 2. sv. ratu ali vidiš rane opet - nova građevina u potpuno starom delu grada. Samo je jedna katedrala sravnjena, izgorela, i to su pretvorili u muzej na otvorenom - zvonik i nešto malo zidova, gorostasno kad podigneš pogled, a dan oblačan, neke ptice lete. Praznik je pa je sve zatvoreno i ulice su puste. Nemci su u svojim lepim stanovima ili na putu. Nešto niko ne juri za poor-people zabavom - kafićima i klubićima, mada je ovde inače klupski život na visokom nivou, pošto je grad pun umetnika, dizajnera i muzičara. Sutradan ujutru pratim Lea na stanicu, i šetam posle sam, jer je lep dan. Ulice pune drveća. Naravno nailazim na jugo-prodavnicu, neke Bajadere, neki Vranci, nešto... Natrag u hotel na doručak na devetom spratu s pogledom na Alster. Jedva čekam opet.

London

Slećemo na London Heathrow, što je dosta daleko od grada, ali meni na pamet ne pada da propustim London. Uveče samo tu u kraju odlazimo na piće u lokalnom pabu, ja osmeh na lice zbog svežeg vremena, južni Amerikanci umiru od nedostatka topline. Piće, spavanje i engleski doručak u hotelu, opet leševi, ja zaobilazim i jedem Continental breakfast, ko većina normalnih kontinentalaca. Natalija iz Urugvaja, jedna prelepa devojka koja izgleda ko Francuskinja, i ja, sevamo londonskim metroom dok ostali spavaju i propuštaju prestonicu posha, Abstolutely Fabulousa, Sweetie sweetie darling, Victorije Backam. Prvi utisak – selo u odnosu na Pariz. Ali nekako, to je London, utemeljena vrednost, moram videti.. Sve izgleda mnogo manje nego na TVu. Dolazimo do jedne užasno stare gotičke katedrale gde je osnovan Cambridge, i gde se Shakespear molio or something. Matori crkvenjak me smara pola sata, like I care, ispadoh potpuno superficial, ja kao - Da da.. jeste, lepo je.. Gledam estetiku, i uopšte me ne loži je tu sve sahranjen. Druga stanica – Big Ben. Ogromna zgrada parlamenta, divan pogled s mosta, pravim milion slika. Preko puta panorama circle, ne znam zvanično ime pa ću možda ispasti ljankase, mali Ivan vuče Nataliju da odemo gore, al nam za to treba pola dana. Mirišu vafli s kremom svuda okolo. Uzimamo metro i idemo da vidimo Tower Bridge.. Ovo je stvarno impresivno. Činjenica da se mehanizam i dalje zatvara, wow! Penje mi se gore, al Natalija je bila ovde sto puta, kaže, I’m the Queen of London flights, pa ne odosmo. Ali je sve nekako lepo, sivkasto vreme, vetar neki prijatni, crvena cigla. Vidim s mosta divnu staru kuću, odmah pored, bočni balkoni celom visinom zastakljeni i ultramoderni. Mi oduševljeni... Tražimo neko mesto za ručak, kao neko tipično mesto. Nigde nema mesta, a meni se ne jede British rubbish, fish&chips, itd. Tipična britanska hrana je kobasica, meso, šnicla, jaje i pasulj...pomfrit je najbliže povrću. Vreme je užasno brzo proletelo ovde, a sledeći put definitivno idem sam, pošto imam utisak da nisam video ništa od grada. Londonska predgrađa i Notting hill, here I come!!

Melbourne

MmmmMMelbourne! Lepi grad evropskog duha, posle Sydneya drugi po bitnosti. Pun jugo imigranata. Prvi Ivanov utisak - hm, podvožnjaci Melbourna me podsećaju na Zagreb, posle shvatih kad sam video još neke druge gradove da me svi uređeni gradovi podsećaju na Zagreb. Prvi put kad sam bio ovde sam stavio sluške u uške, pustio Ninicu Badrić i sam prošao kroz celi grad. Hotel nam je kod jednog divnog parka, pored kog se prođe da bi se došlo do centra. Ovde je počela jesen, boje su predivne, intenzivne. Ima puno visokih zgrada, u čijem su zagrljaju kolonijalne secesionističke zgradice i gotičke katedrale. Nemački, Škotski, Irski i Engleski faktor su dominantni. Ljudi na biciklima, sevaju plave oči, Azijati poaustraljeni i fashionizovani s asimetričnim frizurama, šetkaju - bizi bizi bizi, ja im idem u susret, gledam i razmišljam kako je ovo jedan tako poznat a tako različit svet. Looks so European, a opet je na kraju sveta. Jedan grad koji privlači da živiš u njemu, jedan kompletan organizam s mjuziklima, restoranima, kompanijama i šetalištima; a šta je iza toga? Šta ako hoću da skoknem vikendom negde u unutrašnjost. Pustinja i šume? Lepo ali klaustrofobično. Malo zato izgleda nestvarno i kulisasto. Možda su zato Australijanci super u početku, i smrtno dosadni posle nekog vremena. Because, there's no layers behind. Nema veze, uživam u prividu Evrope i svežem vremenu. Uzeh City Circle Tram, krug dvojke, (moram samo da napravim digresiju - baš sad ližem kašiku, kupio sam neki predobar krem od indijskog oraha juče u Frakfurtu u bioshopu, bože što je lepo) , vozim se tako po gradu, a čika s razglasa govori šta je šta i zašto je to bitno. Iskočim napolje kad god vidim zanimljiv deo grada da napravim fotke. Super čist grad, lepi gradski pejzaži, železnička stanica i zalazak sunca na moru.

Drugi put u Melbournu, odmah posle noćnog leta s Italijankom Valentinom, Francuzem Benjaminom, i Rumunkom Alinom idem na Victoria Market, pijaca ko pijaca. Potupno sam zbunjen jer sam izgubio noć u letu i odmah kao nešto idem po gradu. Ko zombi naravno. Od svega mi se najviše svidelo voće i povrće, klice i sušeni mango. Rumunješte me polukiselo gleda dok zobam svoju hranicu i misli da ja nešto propuštam dok ona jede kvalitetnu kobaju od životinjskog leša, delikates od svinjinog sala i kokinu menstuaciju - "English breakfast", posle čega će lagana ko srna početi svoj dan. U hotelu koma, a uveče večera u istom sastavu, samo sad pored reke. Uživamo u vinu i našem malom eurotrashu. Sutra ujutru divno jesenje sunčano vreme, namerno šetam drugim ulicama da napravim nove fotke. Osećaj kao da sam pobegao iz škole - svi rade, a ja šetam polupustim zauzetim gradom. Nalazim neku super azijsku prodavnicu, čeprkam nešto tu dva sata kao, jedina bela osoba, gledam etikete, znam-ja-šta-kupujem attitude; Jednu Mizo pastu, moliću! Haha, tipical Me! Posle toga ručak on my own u japanskom restoranu, lepo je kad nekad ne moraš da pričaš...