Guangzhou

Prvi put sam čuo za ovaj grad kad sam na trening koledžu morao da zapamtim imena svih gradova u koje letimo. On je zapravo mnogo bitniji za Kinu nego što se čini, ima desetak miliona stanovnika i jako je razvijen. Nalazi se na jugu zemlje, blizu Hong Konga i mora.

Vozimo se do hotela, i razmišljam kako je meni ovo kao Mars, ogromno, zbrda-zdola, svetla i čardaci, kinesko pismo na reklamama, potpuno out of my comfort zone. Uveče smo izašli u lokalni klub, hvala bogu pa je bila kulturna ekipica na letu, i Bugarka Galina s kojom sam sutradan otišao u šetnju. Hm, čisto je, moderno, liči na nešto. Grad mislim. Vreme je bilo pred oluju. Prvo smo seli na klopu, gde nije bilo šanse da komuniciramo s kelnericama, Ivane nisi u Evropi. Pošto smo videli koliki je red za karte u metrou, seli smo na tadžu i krenuli ka nekoj bitnoj zgradi, kući vladara, a sad muzeju. Vozačica taksija ima rukavice i dele nas rešetke. Tamo je zeleno i sveže, a kišica polako počinje da se pretvara u pljusak. Ulazim u prodavnicu da kupim magnet, i zezam se s prodavačicom, igram se rečima, ona se smeje jer nije navikla. Pljusak se pretvara u monsun, ali mi više ne možemo da stojimo pod nastrešnicom ovog muzeja, i pretrčavamo ka izlazu iz tog kompleksa, al kiša se, neverovatno, još pojačava i pojačava, i počinjem da se smejem jer postaje besmisleno. Stajemo kao ispod ogromnog drveta, gde sede bakice sa šeširima, koje su bile mnogo slatke i idilične i fotogenične, ali i stidljive za slikanje, pa su stalno sklanjale lica šeširima i smejale se. Stojimo Galina i ja tik uz drvo i razmišljamo da, pošto smo ionako već mokri, lagano prošetamo do glavne kapije i uzmemo taksi. Ulazimo u taksi premokri i užasno je smešno, ali ja tada shvatam da sam potpuno bezobzirno spakovao samo jedan šorc i jednu majicu, jer me je bolelo dupe da se sređujem za Aziju, ali nisam uzeo u obzir kišu. Galina kaže da treba da odemo još do malla gde se prodaje koža i fake brendovi, ali kako kad smo mokri, a ako odem u hotel i skinem sve sa sebe, jedino mogu pod tuš i direktno u krevet. Idemo odmah, šta nas bole uši! Super mesto, svašta ima, prosto mi žao što mi ne treba ženska tašna. Nalazim super novčanik. Nikada mi nije bilo jasno zašto kad pitaš prodavca na Istoku koliko nešto košta, on ti ne kaže cenu odmah, nego prvo nešto tipka po digitronu, i to vrlo vrlo posvećeno, i onda ti posle minut kaže cenu. Koji bre moj kuckaš, just tell me bree! Ja kažem Super, uzimam, a ona, E ne može, ovaj je samo kao uzorak. Ja kažem Uzorak za šta? Za Prodaju? Pa evo, super, ja ga kupujem, nije li to divno? Nije li uzorak ispunio svoju svrhu? Ona - zbunjena, zbunjena... suviše logike za njen poslušnički azijski mozak. Bubašvabica zove menađera da mu izloži problem, Galina se smeje, ne veruje žena, ja hoću svojh novčanik, jer mi se nijedan nije tako dopao, poslednji sam uzeo od tate, a pre toga mi je tetka iz Zagreba još '97. poklonila jedan. Mislim da li ova štakorčica od prodavačice uzima to u obzir? Menađer kaže Da, i ja konačno dobijam svoj lepi novčanik od 5 eura. Pogledajmo slike:

München

Glavni grad je Bavarske, a Nemci ga zovu najsevernijim italijanskim gradom. Posle Hamburga i Berlina je treći najveći grad u Nemačkoj. Centar grada je Marienplatz. Oseća se jug, Mediteran i blizina Austrije i Jugoslavije. Potpuni je antipod Hamburgu, a opet na isti se način oseća snaga Reicha, nemačka čistina i jasnost, sa primesama dekorativnosti Mediterana. Nemački ovde zvuči potpuno smešno, kao vojvođansko otezanje s vojvođanskim Š. Predivan grad pun parkova, perivoja, zelenila i palata. Tu i tamo izvire namera Rimsko-Nemačkog carstva da fascinira. Šetam i uživam, uživam, uživam..

São Paulo

Ovo je najveći grad na južnoj hemisferi, i treći najveći grad na svetu. Veličina nije bitna. Osećam potpuno neopravdano uzbuđenje od kako sam dotakao tlo Brazila, i šetajući aerodromom do pasoške kontrole razmišljam zašto. Verovatno zato što je dosta mojih poznanika i prijatelja odavde, a malo i zato što sam prvi put prešao Atlantik. Pa aj da vidim tu egzotičnu zemlju, ludilo ovo ono... ... ...Aerodrom! Osećaj kao da je 1988. i neki čudni miris Robne Kuće Beograd iz tih godina. I dalje sam uzbudžen, projekat mi nekako. Duga noćna vožnja do hotela, usput - zeleno rastinje, industrija, žice, vozovi, veliko, ogromno, ogromno... Ostajem u Dubai vremenu, i spavam do njihovog ranog jutra. Korejka i ja posle doručka idemo u grad, bez ikakvog vodiča, samo s mapom u ruci. Uzimamo autobus do metro stanice Conceicao. To nemožete da zamislite, ceo grad je uzbrdo nizbrdo, pun rupa, šipka u busu se drma, raklimana, ja se držim za šipku jer poskakujem dok majstor gilja po ovoj egzotici, a Korejka se smeje. Ljudi koji ulaze u autobus nas gledaju s 'koji ćeš moj ovde' izrazom lica. A kožeee...ružne, loše. Krompir lica, niski ljudi, ninašta to ne liči. Conceicao: jedva uspevam da nam kupim karte za metro, engleski Thank you very much. Obeležili smo na karti šta je bitno da se vidi. Obeležili su nam i neko bogataško naselje i kvart s fensi prodavnicama, al ja se mislim, pa i Tirana to ima, ajde da vidimo život prosečnih ljudi, centar grada, prevoz i parkove. Otišli smo do stanice Luz, što je stara železnička stanica, jedna od lepših zgrada ovde. Neko svira klavir u holu, kroz vrata vidim park koji deluje tropski. Tu i tamo se nađe nešto zaista lepo, ali je sve okruženo prljavštinom. Koga god da pitam nešto, dobijem savet da se baš ne šetamo okolo i da pazimo jer nije sigurno. Gledamo na kartu i odlučujemo da peške obiđemo ceo centar. Iza stanice je stari centar grada, idemo tamo, jer ono što oni smatraju novim centrom, ulica Paulista, ima samo solitere i ništa više. Treći svet je pojam koji ovde postane flagrantno jasan. Stare slošene kuće, prefarbane pa izgrafitirane, soliteri od glave do pete pod grafitima, svuda elektro žice iznad grada, slomljeni pločnici i ljudi koji spavaju na njima, neugledne prodavnice svega i svačega, neki vulkanizeri ko u Ugrinovačkoj ulici u Zemunu, zalogajnice kao s voćem koje visi, a ispod voća cvče krofne i gomila neke nezdrave hrane koju ljudi sa složenim kožama stoje u redu da kupe, mesare a redovi ispred, štakori i žohari čekaju svoj red, a egzotika ludilo. Smešno, Brazilci su mnogo ponosni na Brazil, hm na koga me to podseća? A da, na još jednu ponosnu zemlju Trećeg sveta. Šetamo do crkve Sao Bento, lepe građevine okružene ruglom, svuda neka gomila ljudi, svuda se po podu neke gluposti prodaju, kao u Picinom parku kod Ekonomskog. Imam utisak da NIKO ne radi, svi gledaju neke utakmice gde god postoji TV. Kroz masu ljudi prođe sporo auto s nagruvanim basom i muzikom. Soliteri nagurani, ljudi se penju uz tesnu ulicu ka Mercado Munipicalu, gradskoj tržnici zatvorenog tipa, lepoj zgradi punoj nelepog naroda. Tamo kupujem sušene banane, al ne one krckave, nego banane koje su cele sušene, pa su tamne i gumenaste. Posle pijace šetamo još malo po centru, odlučujemo da kakva nacija, takva i kultura, te zaobilazimo muzeje. Do bogatog predgrađa mi ne pada na pamet da idem, da gledam te Cecine kuće, neukusne čardake okružene siromaštvom. Dosta, putešestvije ka hotelu, opet držanje za šipku i skakanje. Ma id u pičku materinu.