Luanda

Luanda je glavni grad Angole. U ovom gradu ostajemo nekoliko dana. Hotel, dnevnice i hrana su super, tako da mi ovo dođe kao neki odmor od posla i Dubaija u kome uvek imam ispunjene dane. Sve ostalo je treći svet big time...

Menadžer hotela nam je rekao da ne šetkamo po gradu sami jer nije bezbedno, pogotovo ako imate tipični evropski izgled. Tako da sam prvi dan ostao u hotelu, a jedino što sam video je naša ulica, koja izgleda kao tipična beogradska raspala ulica. Dodatni šlag na tortu je ovde užasna prljavština, još gora nego što sam igde video, smrad i poor ljudi. Nije mi trebalo ni minut da bih shvatio da je ova zemlja, inače bivša portugalska kolonija, bila članica pokreta Nesvrstanih. Zgrade vrište Jugoslavijaaaa. Sećam se Willyja koji je s mojim bracom išao krajem osamdesetih u osnovnu školu u Jugoslaviji. Ovde su cene obrnuto srazmerne izgledu zemlje - sve je užasno skupo. Drugi dan smo iznajmili kombi da nas provoza okolo putevima kojih nema. Sve je po jedna traka, i sve podseća na kolevku srpske kulture i duhovnosti, a moju omiljenu vacation destinaciju. Užasno je poor i tužno, i uopšte mi nije bilo na nivou zanimljivog, jer mi se u nekim trenucima stomak prevrtao. Al svakako nije loše da se vidi i stavi u koordinatni sistem svoga sveta. Usput vidiš kako majke nose decu zavezanu oko struka, a glavice im landaraju iza majčinih leđa, dok mamica nehajno laktom opaljuje bebicu, a na glavi joj korpa s, lupam, banama. Onda ljudi po trotoaru prodaju sve i svašta, od kruha do voća i peškira naslaganih na gradsku prašinu. Došli smo do neke pijace sa afričkim ručno pravljenim suvenirima, skupljačima prašine. Sve je iznad 100 dolara, pogotovo za belce, i nije mi palo na pamet da kupim. Pijaca je na nekoj prašini punoj otpadaka, a okolo neke žene kuvaju u loncima neku hranu koju prodaju za sve one koji žele proliv danima. Svi ti suveniri nose neku energiju jada i čemera, i niko skoro ništa nije kupio. Onda smo se popeli na neki vidikovac - muzej kolonizatora, gde smo videli slike vezane za portugalsku kolonizaciju Angole. Sledeća stanica je trebalo da bude plaža, al kad nas je vozač dovezao, bilo je - You must be joking? No way! More koje smrdi na naftu, polupesak poluprašina, slamovi i močvara...Exotic ko bugarsko primorje! Krenuli smo na dugu vožnju ka Hotelu. Bio je to najgori špic ikad! Kosovo, Kosovo, Kosovo... Samo da se domognemo hotela, te male oaze. To veče smo iznajmili kola da izađemo. Iznenadio sam se kakvi su im klubovi. Tipično za zemlju trećeg sveta, sve je jadno, al kad je luksuz, onda je preteran. Hm što mi je to poznato... Svi bili preumorni, pa smo posle dva pokušaja da uđemo u dva kluba otišli u hotel jer nismo hteli da platimo 35 dolara samo za ulaz. A i atmosfera je džiberska i opasna. Sutradan sam se sa Grace koja je Kenijka (govorim tiho i vodim Grace sa sobom) prošetao po gradu da vidim bar nešto lepo, i tu sam napravio sve ove fotke čega god sam našao... Lokalci ne vole da ih se slika, al objasni ti to meni, mislim - kako ja praznih ruku pred facebook i blog, kako?! Inače, apsurda li, ovo je ekonomski dobrostojeća zemlja, jer imaju naftu, a ljudski vek je ovde među najkraćim na svetu. Evo mene ponovo ovde za nekoliko dana, naoružanog svežom knjigom i filmovima!

Dubai sa 46.sprata

Prođe evo dva i nešto meseca otkako se preselih u Dubai, završih trening, počeh leteti, preselih se u 21st Century Tower, treću najvišu stambenu zgradu na svetu... Bio mi je Leo, to mi je poseban poklon. Život u novoj zgradi jednu metro stanicu bliže centru je potpuno drugačiji i koloritniji. Ovde se sve dešava, na našem bazenu uvek nekog ima, te tu lepo odradim svoj socijalni život. Dole su restorani i Starbucks, a ja ko pravi centraš volim da budem downtown. Nekako mi se poklopio period koledža sa stanovanjem u lošijem stanu. Sada živim sa super ljudima, Andres je Španac, a Rich Amerikanac. Moj dolazak u ovaj stan označio je promenu enterijera, bacanje starih stvari, farbanje... Sad je stvarno divno. Ah. ;)). Ovaj grad posmatram kao jedan layover, jer nikad nisam dovoljno dana u njemu da mi dosadi. Ovde nema kulturnih događanja, zapravo, bioskop je vrhunac kulture, pa se zato sav život odvija po molovima i uz jezerce kod Burj Khalife, najveće zgrade na svetu, sa divnim fontanama koje igraju uz muziku kao u Barseloni. I da, naravno, bazeni i plaže!

Super smešna izjava mog prijatelja Mitcha Fonga je - Probudim se, i pomislim, hm, šta ću danas da radim - u Dubai Mallu??!
No, dosta. Slika vredi tisuću reči. Kiss i ćao!

Perth

Moj prvi daleki let je bio Perth u Australiji. Došli smo oko 1 ujutru, dok smo stigli do hotela bilo je već jako kasno, a ispred nas kratka noć i dugi dan. Perth je grad na zapadnoj obali, ne nešto posebno uzbudljiv kao Sydney ili Melbourne, al meni je ovo prva poseta Australiji, pa mi je bio najbolji za koji znam. Odavde je glumac Heath Ledger, i njegov pepeo je prosut na Cottesloe plaži, koja izgleda baš nekako australijski, što mi je glavna impresija i jedna reč kojom uvek opisujem doživljaj Pertha, a što otprilike znači zeleno, naivno, opušteno... Dakle izašao sam iz hotela koji je tu negde u centru, a blizu vode, i oduševio se što vidim ulicu, grad i ulični život koga u Dubaiju, zbog veličine ulice i zgrada nema na takav način. Grad je nastao oko 1830. i pun je gotičkih crkava i zdanja, u kombinaciji s niskim zgradama koje izgledaju kao kulise iz filma. Smešna mi je bila pomisao da me grad podeća na mešavinu Novog Sada i nekog od naših primorskih gradova, aj da kažemo Šibenika. Sam centar se brzo obiđe, pa sam uzeo metro do gradića Fremantle, koji Perthu dođe nešto ko Zemun. U metrou sam sreo austrijski bračni par, vesele intelektualce izboranih evropskih lica. Bilo mi je drago da vidim nekoga iz Evrope, a kad si ovako daleko, ko da ste iz iste zemlje. Fremantle je beautiful, malo stariji od Pertha, ali manji, na Indijskom oceanu, s dokovima i brodovima, fish&chips restoranima, velikim zelenim travnjacima, kućama kulisama ko s divljeg Zapada. Da ne zaboravim, ono što me je impresioniralu, to su jake boje neba, trave, fasada, svega. Uzeo sam metro do Cottesloe plaže. Na stanici natpis - dobrodošlica na nekoliko jezika, jedan od njih hrvatski, bilo mi drago i smešno istovremeno. Put do plaže - s jedne strane penzionerske easy going kuće, s druge strane golf tereni. Osećaj da sam na kraju sveta ovde je još jači zbog toga. Plaža predivna, peščana, ali voda hladnjikava, jer je prethodni dan bila jaka oluja. Super neki vetar. Uzimam metro i vraćam se u Perth. Na stanici shvatam da je najdominantniji doseljenički element nemački i britanski. Mnogo svetlih ljudi svuda. Šetam se po gradu u potrazi za nekom azijskom hranom, al je već kasno, dosta toga je zatvoreno. Jedino korejski restoran prepun, malo je treš al neka ipak ulazim. Sedam za sto do prozora, sense of service NO, konobarica me ignoriše već nekoliko puta, pa me na kraju još pitala da li mogu da sednem za drugi sto, da tu sednu neke Korejke, e reko ne mogu, volim ovaj sto. A hrana ko turšija, nikad više neću doći u korejski restoran. Sledeći let u Aussiland je u Melburne.