Nice & Monte Carlo

Azurna obala podseća na Kvarner i Split. Ili obrnuto. Tako sam bar mislio dok nisam video da je to samo keš kazino verzija Primorja. Ništa lepša, puno bogatija. Postoji nešto jako uzbudljivo u putu koji se stešnjen vijuga između mora i planina. Retro slika vintage outfita lepog mladog para koji se vozi kabrioletom od Cannesa preko Antiba i Nice do Monte Carla. Planine su toliko nagnute nad obalom, da ih gradovi Azurne obale češljaju svojim uzbrdnim ulicama. Svaki kutak odiše novcem. Možda je to pomalo odbojno. Možda ja nemam dovoljno novca. Francuska arhitektura. Tramvaji. Karneval u Nici, i suviše arapske muzike za nekoga ko je pobegao na dva dana s Bliskog Istoka. Nikad neću razumeti histerični koncept karnevala. Kada bi karneval bio personificiran, bio bi to neki clown. Idemo autobusom do Monte Carla, gledam kroz prozor s visine u more i bogataške vile //bolje se osećam u Opatiji, iliti kiselo grožđe// i ne smem na licu pokazati o čemu još razmišljam, da ne bih ispao glup u društvu. Je li Monaco glavni grad Monte Carla, ili obrnuto? Umoran si Ivane. Nemoj nikog pitati. Izgooglaćeš kad dođeš u hotel. Wooow! Monte Carlo uopšte nije impresivan! Kazino, i, i to je to. Ceo grad oko jednog kazina. Sve ostalo su ulice koje češljaju planinu iza grada. Lepo je, ne mogu da kažem. Ali nije onako kako zvuči kad izgovoriš. Grace Kelly je bila princeza Grace? Umor. Pada mrak, skupa kola se parkiraju na kružnom toku pored kazina.

Calcutta // Kolkata

Slećemo u ovaj grad, spremni da potvrdimo svoje predrasude. Duga vožnja do hotela na dobrom je putu reći sve. Dajem ipak šansu danu predamnom. Hotel velelepan, plafoni visoki kao u dvorcu, svi na usluzi s bolno servilnim izrazom lica, jako dragi i prijatni Indijci, ni nalik onim arogantnim iz aviona. Ja se uvek stresem kad vidim toliku ljubaznost, podseti me da su ovi ljudi samo nečiji robovi, beskrajno zahvalni za šansu. Nevešto reagujem na ovakve slučajeve, želim da im pokažem da je ok, da se bar predamnom ne moraju klanjati. Teško je to u samo jednom gestu. No, ne bih sad da zazvučim suviše milosrdno, ne bi bilo u skladu s drugim delom posta. Calcutta je sigurno jedno od najpaklenijih mesta u kome sam ikada bio, tako nešto nisam mogao ni zamisliti. Krećem taksijem u grad u kome vlada jezivo ludilo u prometu. Držim se za sve moguće šipke i ručice u kolima, i ludački smejem vožnji, muzici u taksiju i usputnim prizorima. Migavac ne postoji, ako želiš skrenuti ili zaobići nekoga, prosto se trebaš ugurati i snažno stisnuti sirenu. Jedni drugima jebu mater, on daily basis. Usput ako stigneš, izađeš da pišucneš, pljuneš podrigneš, i bez objašnjenja se vratiš u auto. O vozaču je reč. "Centar, rekao sam CENTAR!..." . Pa ovo i jeste centar, , kaže on. Šetam se ja tom velikom ulicom, i gledam u britanske kolonijalne zgrade, jedine momente lepote ovde, koje čađave i oronule izviruju ispod snopova kablova za struju i telefon i bolivudskih reklama. Poruka je - gazde su otišle, i nemamo nameru da lickamo njihovu ostavštinu. Po ulici curi beličasta voda. Onako sa strane uz trotoar. Moje belo nije belo kao i tvoje belo, recimo da kao pričaju dve Indijke ogromnih osmeha, dok temeljno peru svoj veš u beličastoj vodi i razmenjuju vaginalne bolesti. Blam me je koliko opušteno buljim i slikam, kao da to nisu neki pravi životi, već samo zanimljiva scenografija. Ne mogu ni zamisliti da je to nečiji celi život. Hvatajući moj pogled, jedna žena ustaje i prati me, ubrzavam korak i smejem se ko luda Nasta. Desetak metara niže, čovek se veselo kupa u beličastoj vodi, i razmenjuje reči s čovekom koji peče neko testo u zagorelom ulju prljave tavice, a nekoliko ljudi čeka u redu ne bi li se domogli tih cool uštipaka. Piški ti, se? Kaki ti se? Beličasta voda!! Usput prolazim pored prodavnice Majke Tereze, ulazim da kupim vodu. Pazi kad im ne verujem da je voda čista i fabrički zatvorena. Zamišljam dvorišnu fabriku česmovače, gde lokalci na indijskom čavrljaju dok iz slavine pune flašice uz OOke ooke, i obavezno klimanje glave levo desno. I njihova uzalud nasmejana lica. Toliko je toplo i lepljivo da moram popiti i takvu sumnjivu vodu. Zamišljam kako je mlada Albanka Mother Teresa došla u Calcuttu iz Skopja da postane selebriti. Pa neće valjda u Zürich...Ništa mi nije sveto? Ma garant se i vi smejuljite! Na ulici čovek leži i meditira, sedam metara niže cela porodica se hladi ispod drveta, majka prepovija nekoliko dece. Nemam saosećanja, birth control! Što pravite toliku decu ljudi? Kuća Majke Tereze! Sećam je se samo kao osobe koja nije dozvolila da humanitarna pomoć 99te ode i odbeglim Srbima na Kosovu. Izlazim napolje i provlačim se kroz sporedne ulice pretvorene u šnajderske radionice i bazar. Ništa me ne zanima sem dobre slike i prizora. Ljudi se hlade na ventilatore, i nekako te vuku za rukav. Razmišljam o smislu ovakvog njihovog života. Gomilica smele dečice na ulicama trči za mnom i lepe se, preslatki su i jako jako garavi, a ja vrlo umoran i lepljiv. Svuda gde pogledaš neko bez blama radi svoju stvar, odmara, jede, meditira, piški, kao da niko oko njega ne postoji. Calcuttu zovu zaboravljeni grad... Dva sata je dovoljno da nestane sva energija i želja za razgledanjem. Beskrupulozno bežim taksijem u onaj prelepi hotel. Cijenim odakle sam.