Menadžer hotela nam je rekao da ne šetkamo po gradu sami jer nije bezbedno, pogotovo ako imate tipični evropski izgled. Tako da sam prvi dan ostao u hotelu, a jedino što sam video je naša ulica, koja izgleda kao tipična beogradska raspala ulica. Dodatni šlag na tortu je ovde užasna prljavština, još gora nego što sam igde video, smrad i poor ljudi. Nije mi trebalo ni minut da bih shvatio da je ova zemlja, inače bivša portugalska kolonija, bila članica pokreta Nesvrstanih. Zgrade vrište Jugoslavijaaaa. Sećam se Willyja koji je s mojim bracom išao krajem osamdesetih u osnovnu školu u Jugoslaviji. Ovde su cene obrnuto srazmerne izgledu zemlje - sve je užasno skupo. Drugi dan smo iznajmili kombi da nas provoza okolo putevima kojih nema. Sve je po jedna traka, i sve podseća na kolevku srpske kulture i duhovnosti, a moju omiljenu vacation destinaciju. Užasno je poor i tužno, i uopšte mi nije bilo na nivou zanimljivog, jer mi se u nekim trenucima stomak prevrtao. Al svakako nije loše da se vidi i stavi u koordinatni sistem svoga sveta. Usput vidiš kako majke nose decu zavezanu oko struka, a glavice im landaraju iza majčinih leđa, dok mamica nehajno laktom opaljuje bebicu, a na glavi joj korpa s, lupam, banama. Onda ljudi po trotoaru prodaju sve i svašta, od kruha do voća i peškira naslaganih na gradsku prašinu. Došli smo do neke pijace sa afričkim ručno pravljenim suvenirima, skupljačima prašine. Sve je iznad 100 dolara, pogotovo za belce, i nije mi palo na pamet da kupim. Pijaca je na nekoj prašini punoj otpadaka, a okolo neke žene kuvaju u loncima neku hranu koju prodaju za sve one koji žele proliv danima. Svi ti suveniri nose neku energiju jada i čemera, i niko skoro ništa nije kupio. Onda smo se popeli na neki vidikovac - muzej kolonizatora, gde smo videli slike vezane za portugalsku kolonizaciju Angole. Sledeća stanica je trebalo da bude plaža, al kad nas je vozač dovezao, bilo je - You must be joking? No way! More koje smrdi na naftu, polupesak poluprašina, slamovi i močvara...Exotic ko bugarsko primorje! Krenuli smo na dugu vožnju ka Hotelu. Bio je to najgori špic ikad! Kosovo, Kosovo, Kosovo... Samo da se domognemo hotela, te male oaze. To veče smo iznajmili kola da izađemo. Iznenadio sam se kakvi su im klubovi. Tipično za zemlju trećeg sveta, sve je jadno, al kad je luksuz, onda je preteran. Hm što mi je to poznato... Svi bili preumorni, pa smo posle dva pokušaja da uđemo u dva kluba otišli u hotel jer nismo hteli da platimo 35 dolara samo za ulaz. A i atmosfera je džiberska i opasna. Sutradan sam se sa Grace koja je Kenijka (govorim tiho i vodim Grace sa sobom) prošetao po gradu da vidim bar nešto lepo, i tu sam napravio sve ove fotke čega god sam našao... Lokalci ne vole da ih se slika, al objasni ti to meni, mislim - kako ja praznih ruku pred facebook i blog, kako?! Inače, apsurda li, ovo je ekonomski dobrostojeća zemlja, jer imaju naftu, a ljudski vek je ovde među najkraćim na svetu. Evo mene ponovo ovde za nekoliko dana, naoružanog svežom knjigom i filmovima!
Nema komentara:
Objavi komentar