London

Slećemo na London Heathrow, što je dosta daleko od grada, ali meni na pamet ne pada da propustim London. Uveče samo tu u kraju odlazimo na piće u lokalnom pabu, ja osmeh na lice zbog svežeg vremena, južni Amerikanci umiru od nedostatka topline. Piće, spavanje i engleski doručak u hotelu, opet leševi, ja zaobilazim i jedem Continental breakfast, ko većina normalnih kontinentalaca. Natalija iz Urugvaja, jedna prelepa devojka koja izgleda ko Francuskinja, i ja, sevamo londonskim metroom dok ostali spavaju i propuštaju prestonicu posha, Abstolutely Fabulousa, Sweetie sweetie darling, Victorije Backam. Prvi utisak – selo u odnosu na Pariz. Ali nekako, to je London, utemeljena vrednost, moram videti.. Sve izgleda mnogo manje nego na TVu. Dolazimo do jedne užasno stare gotičke katedrale gde je osnovan Cambridge, i gde se Shakespear molio or something. Matori crkvenjak me smara pola sata, like I care, ispadoh potpuno superficial, ja kao - Da da.. jeste, lepo je.. Gledam estetiku, i uopšte me ne loži je tu sve sahranjen. Druga stanica – Big Ben. Ogromna zgrada parlamenta, divan pogled s mosta, pravim milion slika. Preko puta panorama circle, ne znam zvanično ime pa ću možda ispasti ljankase, mali Ivan vuče Nataliju da odemo gore, al nam za to treba pola dana. Mirišu vafli s kremom svuda okolo. Uzimamo metro i idemo da vidimo Tower Bridge.. Ovo je stvarno impresivno. Činjenica da se mehanizam i dalje zatvara, wow! Penje mi se gore, al Natalija je bila ovde sto puta, kaže, I’m the Queen of London flights, pa ne odosmo. Ali je sve nekako lepo, sivkasto vreme, vetar neki prijatni, crvena cigla. Vidim s mosta divnu staru kuću, odmah pored, bočni balkoni celom visinom zastakljeni i ultramoderni. Mi oduševljeni... Tražimo neko mesto za ručak, kao neko tipično mesto. Nigde nema mesta, a meni se ne jede British rubbish, fish&chips, itd. Tipična britanska hrana je kobasica, meso, šnicla, jaje i pasulj...pomfrit je najbliže povrću. Vreme je užasno brzo proletelo ovde, a sledeći put definitivno idem sam, pošto imam utisak da nisam video ništa od grada. Londonska predgrađa i Notting hill, here I come!!

Melbourne

MmmmMMelbourne! Lepi grad evropskog duha, posle Sydneya drugi po bitnosti. Pun jugo imigranata. Prvi Ivanov utisak - hm, podvožnjaci Melbourna me podsećaju na Zagreb, posle shvatih kad sam video još neke druge gradove da me svi uređeni gradovi podsećaju na Zagreb. Prvi put kad sam bio ovde sam stavio sluške u uške, pustio Ninicu Badrić i sam prošao kroz celi grad. Hotel nam je kod jednog divnog parka, pored kog se prođe da bi se došlo do centra. Ovde je počela jesen, boje su predivne, intenzivne. Ima puno visokih zgrada, u čijem su zagrljaju kolonijalne secesionističke zgradice i gotičke katedrale. Nemački, Škotski, Irski i Engleski faktor su dominantni. Ljudi na biciklima, sevaju plave oči, Azijati poaustraljeni i fashionizovani s asimetričnim frizurama, šetkaju - bizi bizi bizi, ja im idem u susret, gledam i razmišljam kako je ovo jedan tako poznat a tako različit svet. Looks so European, a opet je na kraju sveta. Jedan grad koji privlači da živiš u njemu, jedan kompletan organizam s mjuziklima, restoranima, kompanijama i šetalištima; a šta je iza toga? Šta ako hoću da skoknem vikendom negde u unutrašnjost. Pustinja i šume? Lepo ali klaustrofobično. Malo zato izgleda nestvarno i kulisasto. Možda su zato Australijanci super u početku, i smrtno dosadni posle nekog vremena. Because, there's no layers behind. Nema veze, uživam u prividu Evrope i svežem vremenu. Uzeh City Circle Tram, krug dvojke, (moram samo da napravim digresiju - baš sad ližem kašiku, kupio sam neki predobar krem od indijskog oraha juče u Frakfurtu u bioshopu, bože što je lepo) , vozim se tako po gradu, a čika s razglasa govori šta je šta i zašto je to bitno. Iskočim napolje kad god vidim zanimljiv deo grada da napravim fotke. Super čist grad, lepi gradski pejzaži, železnička stanica i zalazak sunca na moru.

Drugi put u Melbournu, odmah posle noćnog leta s Italijankom Valentinom, Francuzem Benjaminom, i Rumunkom Alinom idem na Victoria Market, pijaca ko pijaca. Potupno sam zbunjen jer sam izgubio noć u letu i odmah kao nešto idem po gradu. Ko zombi naravno. Od svega mi se najviše svidelo voće i povrće, klice i sušeni mango. Rumunješte me polukiselo gleda dok zobam svoju hranicu i misli da ja nešto propuštam dok ona jede kvalitetnu kobaju od životinjskog leša, delikates od svinjinog sala i kokinu menstuaciju - "English breakfast", posle čega će lagana ko srna početi svoj dan. U hotelu koma, a uveče večera u istom sastavu, samo sad pored reke. Uživamo u vinu i našem malom eurotrashu. Sutra ujutru divno jesenje sunčano vreme, namerno šetam drugim ulicama da napravim nove fotke. Osećaj kao da sam pobegao iz škole - svi rade, a ja šetam polupustim zauzetim gradom. Nalazim neku super azijsku prodavnicu, čeprkam nešto tu dva sata kao, jedina bela osoba, gledam etikete, znam-ja-šta-kupujem attitude; Jednu Mizo pastu, moliću! Haha, tipical Me! Posle toga ručak on my own u japanskom restoranu, lepo je kad nekad ne moraš da pričaš...

Entebbe

Entebbe je glavni grad Ugande kolko se meni čini, i to je bivša engleska kolonija, što se vidi iz aviona. Sve je mnogo čistije nego u Angoli, nisam sad nažalost napravio neke slike ulica, ali nije toliko jadno. Vožnja od aerodroma je duga, i usput je jako lepo i zeleno, lepe šume i jezero, jako crvena zemlja i neke kućice s ulice iz kojih se prodaje sve i svašta, al sve je puno kolorita. Vozač pušta muziku kraja '80. i ranih '90. neki blue eyed soul, taman da me odobrovolji pošto sam za ovaj let izvučen iz kreveta sa noćnog stand-byja, a toliko sam bio ubeđen da će mi dati neki kratki let, ili day off, da se nisam ni spakovao. Zamisli šoka kad te duty officor zove u 4 ujutru i kaže - Hej trebaš mi za Entebbe let, a ja odma trčim na net da vidim šta je to i dal da pakujem kofer. U hotelu sam uživao u spavanju s svežim zrakom i otvorenim prozorom...što je u Dubaiju nemoguće na tolikoj visini. Nema tu više šta puno da se kaže, evo par slikica:

Kuala Lumpur

Ovo mesto je glavni grad Malezije. Prvi utisak je užasno velika vlažnost vazduha, visoka temperatura i oblačno vreme. Vožnja od aerodroma do hotela je bila duga, pa sam iskoristio vreme da spavam, da bih mogao odmah po dolasku u grad da šetam okolo. Ruskinja Svetlana iz Uzbekistana je predložila da odemo u ulicu sa salonima za masažu. Ja se istuširao, i kao sve je ok, nisam umoran, al sam užasno izgubljen, odjednom neko nabujalo rastinje i zgrade i zgusnute ulice. Uzeli smo metro do centra, inače nam je hotel kod ona dva poznata tornja, do skora najveće zgrade na svetu. U toj ulici s masažama sve neke akupunkture, refleksologije, sveće i svašta, svi sede ispred salona i vabe te da uđeš baš kod njih. Meni je pola toga bilo gadno, al smo na kraju uspeli ipak da nađemo neki pristojni salon, i baš mi je trebalo to opuštanje. Posle toga večerica u azijskom restoranu, razgovor sa Svetlanom i Mohammadom iz Tunisa o Dubaiju. Sukob civilizacija... Ovde je sve šareno i nabujalo, nebo je ko neki krov, sve je zbrda zdola, neki ljudi koji izgledaju ko Kinezi, al vidiš da su muslimani. Jako pomešano stanovništvo, a jezik pun arapskih reči. Nikad ne bih mogao ovde da živim - to mi je glavni utisak. Al opet, sve je nekako čisto i novo, zgrade napravljene da impresioniraju, mada teško mene koji živim u Dubaiju. Ima malo i Australije ovde, novac im je preslikan aussie dolar. Drugi dan sam otišao u šoping, ogromni mall, podseća na neki bazar kod nas, što mene naravno iritira, gomila ljudi vrvi tu negde, shvatam u jednom trenutku da sam jedini belac. Ali nalazim super jeftine stvari. Ima ovde i Filipinaca, mislim da je ovo jedan veliki melting pot. U mallu srećem neke svoje stjuardese koje su uradile pirsinge pa ih boli. Da, to je inače glavna fora ovde kod Emirates crew-a – kao, šišam se u Južnoj Africi, tetoviram se na Tajlandu, pedikir i manikir ću sledeće nedelje u Maleziji, a masažu u Singapuru. Elem, vratili smo se metroom do hotela zajedno, i skapirao sam da sam toliko umoran da ću posle saune odmah u krevet narednih 10 sati pre leta.