São Paulo

Ovo je najveći grad na južnoj hemisferi, i treći najveći grad na svetu. Veličina nije bitna. Osećam potpuno neopravdano uzbuđenje od kako sam dotakao tlo Brazila, i šetajući aerodromom do pasoške kontrole razmišljam zašto. Verovatno zato što je dosta mojih poznanika i prijatelja odavde, a malo i zato što sam prvi put prešao Atlantik. Pa aj da vidim tu egzotičnu zemlju, ludilo ovo ono... ... ...Aerodrom! Osećaj kao da je 1988. i neki čudni miris Robne Kuće Beograd iz tih godina. I dalje sam uzbudžen, projekat mi nekako. Duga noćna vožnja do hotela, usput - zeleno rastinje, industrija, žice, vozovi, veliko, ogromno, ogromno... Ostajem u Dubai vremenu, i spavam do njihovog ranog jutra. Korejka i ja posle doručka idemo u grad, bez ikakvog vodiča, samo s mapom u ruci. Uzimamo autobus do metro stanice Conceicao. To nemožete da zamislite, ceo grad je uzbrdo nizbrdo, pun rupa, šipka u busu se drma, raklimana, ja se držim za šipku jer poskakujem dok majstor gilja po ovoj egzotici, a Korejka se smeje. Ljudi koji ulaze u autobus nas gledaju s 'koji ćeš moj ovde' izrazom lica. A kožeee...ružne, loše. Krompir lica, niski ljudi, ninašta to ne liči. Conceicao: jedva uspevam da nam kupim karte za metro, engleski Thank you very much. Obeležili smo na karti šta je bitno da se vidi. Obeležili su nam i neko bogataško naselje i kvart s fensi prodavnicama, al ja se mislim, pa i Tirana to ima, ajde da vidimo život prosečnih ljudi, centar grada, prevoz i parkove. Otišli smo do stanice Luz, što je stara železnička stanica, jedna od lepših zgrada ovde. Neko svira klavir u holu, kroz vrata vidim park koji deluje tropski. Tu i tamo se nađe nešto zaista lepo, ali je sve okruženo prljavštinom. Koga god da pitam nešto, dobijem savet da se baš ne šetamo okolo i da pazimo jer nije sigurno. Gledamo na kartu i odlučujemo da peške obiđemo ceo centar. Iza stanice je stari centar grada, idemo tamo, jer ono što oni smatraju novim centrom, ulica Paulista, ima samo solitere i ništa više. Treći svet je pojam koji ovde postane flagrantno jasan. Stare slošene kuće, prefarbane pa izgrafitirane, soliteri od glave do pete pod grafitima, svuda elektro žice iznad grada, slomljeni pločnici i ljudi koji spavaju na njima, neugledne prodavnice svega i svačega, neki vulkanizeri ko u Ugrinovačkoj ulici u Zemunu, zalogajnice kao s voćem koje visi, a ispod voća cvče krofne i gomila neke nezdrave hrane koju ljudi sa složenim kožama stoje u redu da kupe, mesare a redovi ispred, štakori i žohari čekaju svoj red, a egzotika ludilo. Smešno, Brazilci su mnogo ponosni na Brazil, hm na koga me to podseća? A da, na još jednu ponosnu zemlju Trećeg sveta. Šetamo do crkve Sao Bento, lepe građevine okružene ruglom, svuda neka gomila ljudi, svuda se po podu neke gluposti prodaju, kao u Picinom parku kod Ekonomskog. Imam utisak da NIKO ne radi, svi gledaju neke utakmice gde god postoji TV. Kroz masu ljudi prođe sporo auto s nagruvanim basom i muzikom. Soliteri nagurani, ljudi se penju uz tesnu ulicu ka Mercado Munipicalu, gradskoj tržnici zatvorenog tipa, lepoj zgradi punoj nelepog naroda. Tamo kupujem sušene banane, al ne one krckave, nego banane koje su cele sušene, pa su tamne i gumenaste. Posle pijace šetamo još malo po centru, odlučujemo da kakva nacija, takva i kultura, te zaobilazimo muzeje. Do bogatog predgrađa mi ne pada na pamet da idem, da gledam te Cecine kuće, neukusne čardake okružene siromaštvom. Dosta, putešestvije ka hotelu, opet držanje za šipku i skakanje. Ma id u pičku materinu.