Vozimo se do hotela, i razmišljam kako je meni ovo kao Mars, ogromno, zbrda-zdola, svetla i čardaci, kinesko pismo na reklamama, potpuno out of my comfort zone. Uveče smo izašli u lokalni klub, hvala bogu pa je bila kulturna ekipica na letu, i Bugarka Galina s kojom sam sutradan otišao u šetnju. Hm, čisto je, moderno, liči na nešto. Grad mislim. Vreme je bilo pred oluju. Prvo smo seli na klopu, gde nije bilo šanse da komuniciramo s kelnericama, Ivane nisi u Evropi. Pošto smo videli koliki je red za karte u metrou, seli smo na tadžu i krenuli ka nekoj bitnoj zgradi, kući vladara, a sad muzeju. Vozačica taksija ima rukavice i dele nas rešetke. Tamo je zeleno i sveže, a kišica polako počinje da se pretvara u pljusak. Ulazim u prodavnicu da kupim magnet, i zezam se s prodavačicom, igram se rečima, ona se smeje jer nije navikla. Pljusak se pretvara u monsun, ali mi više ne možemo da stojimo pod nastrešnicom ovog muzeja, i pretrčavamo ka izlazu iz tog kompleksa, al kiša se, neverovatno, još pojačava i pojačava, i počinjem da se smejem jer postaje besmisleno. Stajemo kao ispod ogromnog drveta, gde sede bakice sa šeširima, koje su bile mnogo slatke i idilične i fotogenične, ali i stidljive za slikanje, pa su stalno sklanjale lica šeširima i smejale se. Stojimo Galina i ja tik uz drvo i razmišljamo da, pošto smo ionako već mokri, lagano prošetamo do glavne kapije i uzmemo taksi. Ulazimo u taksi premokri i užasno je smešno, ali ja tada shvatam da sam potpuno bezobzirno spakovao samo jedan šorc i jednu majicu, jer me je bolelo dupe da se sređujem za Aziju, ali nisam uzeo u obzir kišu. Galina kaže da treba da odemo još do malla gde se prodaje koža i fake brendovi, ali kako kad smo mokri, a ako odem u hotel i skinem sve sa sebe, jedino mogu pod tuš i direktno u krevet. Idemo odmah, šta nas bole uši! Super mesto, svašta ima, prosto mi žao što mi ne treba ženska tašna. Nalazim super novčanik. Nikada mi nije bilo jasno zašto kad pitaš prodavca na Istoku koliko nešto košta, on ti ne kaže cenu odmah, nego prvo nešto tipka po digitronu, i to vrlo vrlo posvećeno, i onda ti posle minut kaže cenu. Koji bre moj kuckaš, just tell me bree! Ja kažem Super, uzimam, a ona, E ne može, ovaj je samo kao uzorak. Ja kažem Uzorak za šta? Za Prodaju? Pa evo, super, ja ga kupujem, nije li to divno? Nije li uzorak ispunio svoju svrhu? Ona - zbunjena, zbunjena... suviše logike za njen poslušnički azijski mozak. Bubašvabica zove menađera da mu izloži problem, Galina se smeje, ne veruje žena, ja hoću svojh novčanik, jer mi se nijedan nije tako dopao, poslednji sam uzeo od tate, a pre toga mi je tetka iz Zagreba još '97. poklonila jedan. Mislim da li ova štakorčica od prodavačice uzima to u obzir? Menađer kaže Da, i ja konačno dobijam svoj lepi novčanik od 5 eura. Pogledajmo slike:
Nema komentara:
Objavi komentar