Paris

Grad u kojem se svetlost prelama najdivnije na svetu, ne samo zato to je to Pariz, već što mu je položaj savršen, i zato što skoro sve zgrade imaju toplu kamenu fasadu. Grad u kojem je nemoguće opstati ukoliko ne razbijate Francuski, i ukoliko niste apsolutno uključeni u francuski kulturni krug. Ovde najviše imam osećaj da se nalazim u centru sveta. Iz svega curi kvalitet, kvalitet mirisa, kvalitet hrane, kvalitet prezentacije, kvalitet čak i trasha... Ovde sam nekako ljubomoran što ne pripadam ovoj kulturi bar malim delom svog života. Ustvari tu mi živi Jovana, i to je nešto. Ljudi bi rekli možda da se Pariz dosta promenio zbog imigranata, a meni se čini da je francuska kultura toliko snažna, da te neminovno uvuče u sebe. A Francuzi su trash, vole oni malo te marokanske i senegalske prljavštine. Na kraju krajeva, sve se menja. Ulica za izbegavanje: Champs-Élysées. Volim, i često tamo idem: Le Marais i Montmartre.

Düsseldorf

U Düsseldorfu sam bio nekoliko puta, čak i dočekao Novu 2011. Ovde će biti održana ovogodišnja Evrovizija, a inače je on, što ja nekako nisam primetio, središte nemačke modne industrije i glavni grad pokrajine. Meni se lično sviđa više nego Frankfurt, al su oba grada prilično ružnjikava ko Pepeljugine sestre. Dosta zgrada je u II sv. ratu porušeno, a novogradnja je retro '70s. Šetam gradom i nemam prevelikih ambicija: pivo uz Rajnu uz pogled na kanale koji podsećaju na Hamburg i Amsterdam. Kej uz reku je lep. Kroz grad takođe prolazi i manja reka Düssel oko koje su drvoredi. To je tako plemenito.

Proslava nove godine ovde je uz gomilu petardi i vatrometa, ulice su pune dima i ekspolozija, kola i ljudi, sve podseća na neke demonstracije kod nas '90ih. Nekako se provlačimo do keja gde je glavno "događanje": ljudi sede u baštama kafića pod grejalicama, pušu, loču i dernjaju se, a mi, nas nekoliko, ko neki posmatrači, potpuno hladni na proslavu, pijemo schnaps reda radi, i ajde biž' ća. Budim se prirodnom smrću u 9:00 prvog januara, bez hungovera, i odlazim u teretanu.

Moskva

Iako nisam nešto posebno lud za Rusijom i tekovinama njihove pomalo mongoloidne kulture, osam godina mi silom-ali-uzalud nametane / kroz učenje jezika /, bio sam nekako perverzno uzbuđen zbog odlaska u Moskvu. Da li je to demistifikacija babaroge - Sovjetskog saveza - kojeg sam se iracionalno bojao kao mali, ili jednostavna potreba da se vidi jedna od tih nekoliko najvećih svetskih metropola?

Moskva je grad od oko 11 miliona stanovnika, star skoro milenijum. Formirali su ga Vikinzi - Ruteni na čelu sa Rjurikom, koji su osnovali i državu Rus, preuzeli ga Sloveni, drndali Mongoli, a sve se to 3-u-1 vidi kada se prošetate njenim istorijskim jezgrom. Ljudi izgledaju sivo - čak ne ni svetlo plavo - sivo, pomalo su kosooki, pomalo nordijski, a ipak tako slovenski. Nekako su im i zgrade takve - ogromne i gorostasne, očigledno pravljene da imresioniraju, provejava tu neka istočnoevropska Skandinavija, ako smem tako da se izrazim, a završni glanc daju azijatske boje i ornamenti. Govorim o istorijskom delu Moskve. Crveni trg je preogroman, u-ža-sno mi je bilo hladno, prolazim pored dve debele rumene Ruskinje u žutim kabanicama, koje megafonom najavljuju turističku turu - Žnjah,žnja,žnja,našdil! - ozbiljno naglašavajući svaki slog, a svako ko je nekada gledao ruske filmove za decu zna kako to zvuči. Pokušavam da od policajca koji čuva Lenjinov mauzolej dobijem info o radnom vremenu i ceni karte, engleski ne govori naravno, ja ruski jedva i razumem, al skapirah da Drug hoće neki dinar ispod žita. Nastavljam ka crkvi Sv. Vasilija, koja na TVu deluje ogromno, a u stvari je mala, ali je za mene uvek bila šareni cup-cake, i uvek sam se pitao kako je tako originalno lepa? Najezda Mongola?

Unutra ima puno malih prostora, ali ne postoji jedan veliki kongregacioni prostor, što me je malo iznenadilo. Osim oltara i nekoliko ikona, fresaka koliko se sećam i nema, ali su zidovi zauzvrat ukrašeni floralno-geometrijskim elementima, baš kao u islamskom svetu i u Aziji. Pogled na Crveni trg s prozora ove crkve je prekrasan. Užasno je hladno i odlučujemo da odemo u susednu zgradu koja je pretvorena u mall. Iz nekog razloga su muzeji zatvoreni. Sledeći put. Šetamo se ulicama grada, i niko ne može da me ubedi da se ova zemlja suštinski pomakla iz komunizma. Apsolutno me ne zanimaju noćni klubovi, ruske kurve, automobili i prodavnice za tajkune kada grad odiše čeličnom Istočnom Evropom, sivilom u pogledima i vrhunskom neljubaznošću osoblja. Nekako sam i znao za taj nepromenljivi svetski poredak. Žice od struje su svuda po stropovima ulica. Svetla na stanicama metroa onako slaba i žuta, ljudi koji te u žurbi zakače ti psuju mater na ruskom, a mi onako obojeni probijamo put do metroa i smejemo se. Ja kupujem kartu za sve jer jedini natucam ruski, i pitam se - Kako se ne-slovenski stranac može snaći u ovom gradu? Majko moja...