I'm full of it.

Nice & Monte Carlo

2011-12-29T12:04:00.000-08:00

Azurna obala podseća na Kvarner i Split. Ili obrnuto. Tako sam bar mislio dok nisam video da je to samo keš kazino verzija Primorja. Ništa lepša, puno bogatija. Postoji nešto jako uzbudljivo u putu koji se stešnjen vijuga između mora i planina. Retro slika vintage outfita lepog mladog para koji se vozi kabrioletom od Cannesa preko Antiba i Nice do Monte Carla. Planine su toliko nagnute nad obalom, da ih gradovi Azurne obale češljaju svojim uzbrdnim ulicama. Svaki kutak odiše novcem. Možda je to pomalo odbojno. Možda ja nemam dovoljno novca. Francuska arhitektura. Tramvaji. Karneval u Nici, i suviše arapske muzike za nekoga ko je pobegao na dva dana s Bliskog Istoka. Nikad neću razumeti histerični koncept karnevala. Kada bi karneval bio personificiran, bio bi to neki clown. Idemo autobusom do Monte Carla, gledam kroz prozor s visine u more i bogataške vile //bolje se osećam u Opatiji, iliti kiselo grožđe// i ne smem na licu pokazati o čemu još razmišljam, da ne bih ispao glup u društvu. Je li Monaco glavni grad Monte Carla, ili obrnuto? Umoran si Ivane. Nemoj nikog pitati. Izgooglaćeš kad dođeš u hotel. Wooow! Monte Carlo uopšte nije impresivan! Kazino, i, i to je to. Ceo grad oko jednog kazina. Sve ostalo su ulice koje češljaju planinu iza grada. Lepo je, ne mogu da kažem. Ali nije onako kako zvuči kad izgovoriš. Grace Kelly je bila princeza Grace? Umor. Pada mrak, skupa kola se parkiraju na kružnom toku pored kazina.

Calcutta // Kolkata

2011-12-29T09:07:00.000-08:00

Slećemo u ovaj grad, spremni da potvrdimo svoje predrasude. Duga vožnja do hotela na dobrom je putu reći sve. Dajem ipak šansu danu predamnom. Hotel velelepan, plafoni visoki kao u dvorcu, svi na usluzi s bolno servilnim izrazom lica, jako dragi i prijatni Indijci, ni nalik onim arogantnim iz aviona. Ja se uvek stresem kad vidim toliku ljubaznost, podseti me da su ovi ljudi samo nečiji robovi, beskrajno zahvalni za šansu. Nevešto reagujem na ovakve slučajeve, želim da im pokažem da je ok, da se bar predamnom ne moraju klanjati. Teško je to u samo jednom gestu. No, ne bih sad da zazvučim suviše milosrdno, ne bi bilo u skladu s drugim delom posta. Calcutta je sigurno jedno od najpaklenijih mesta u kome sam ikada bio, tako nešto nisam mogao ni zamisliti. Krećem taksijem u grad u kome vlada jezivo ludilo u prometu. Držim se za sve moguće šipke i ručice u kolima, i ludački smejem vožnji, muzici u taksiju i usputnim prizorima. Migavac ne postoji, ako želiš skrenuti ili zaobići nekoga, prosto se trebaš ugurati i snažno stisnuti sirenu. Jedni drugima jebu mater, on daily basis. Usput ako stigneš, izađeš da pišucneš, pljuneš podrigneš, i bez objašnjenja se vratiš u auto. O vozaču je reč. "Centar, rekao sam CENTAR!..." . Pa ovo i jeste centar, , kaže on. Šetam se ja tom velikom ulicom, i gledam u britanske kolonijalne zgrade, jedine momente lepote ovde, koje čađave i oronule izviruju ispod snopova kablova za struju i telefon i bolivudskih reklama. Poruka je - gazde su otišle, i nemamo nameru da lickamo njihovu ostavštinu. Po ulici curi beličasta voda. Onako sa strane uz trotoar. Moje belo nije belo kao i tvoje belo, recimo da kao pričaju dve Indijke ogromnih osmeha, dok temeljno peru svoj veš u beličastoj vodi i razmenjuju vaginalne bolesti. Blam me je koliko opušteno buljim i slikam, kao da to nisu neki pravi životi, već samo zanimljiva scenografija. Ne mogu ni zamisliti da je to nečiji celi život. Hvatajući moj pogled, jedna žena ustaje i prati me, ubrzavam korak i smejem se ko luda Nasta. Desetak metara niže, čovek se veselo kupa u beličastoj vodi, i razmenjuje reči s čovekom koji peče neko testo u zagorelom ulju prljave tavice, a nekoliko ljudi čeka u redu ne bi li se domogli tih cool uštipaka. Piški ti, se? Kaki ti se? Beličasta voda!! Usput prolazim pored prodavnice Majke Tereze, ulazim da kupim vodu. Pazi kad im ne verujem da je voda čista i fabrički zatvorena. Zamišljam dvorišnu fabriku česmovače, gde lokalci na indijskom čavrljaju dok iz slavine pune flašice uz OOke ooke, i obavezno klimanje glave levo desno. I njihova uzalud nasmejana lica. Toliko je toplo i lepljivo da moram popiti i takvu sumnjivu vodu. Zamišljam kako je mlada Albanka Mother Teresa došla u Calcuttu iz Skopja da postane selebriti. Pa neće valjda u Zürich...Ništa mi nije sveto? Ma garant se i vi smejuljite! Na ulici čovek leži i meditira, sedam metara niže cela porodica se hladi ispod drveta, majka prepovija nekoliko dece. Nemam saosećanja, birth control! Što pravite toliku decu ljudi? Kuća Majke Tereze! Sećam je se samo kao osobe koja nije dozvolila da humanitarna pomoć 99te ode i odbeglim Srbima na Kosovu. Izlazim napolje i provlačim se kroz sporedne ulice pretvorene u šnajderske radionice i bazar. Ništa me ne zanima sem dobre slike i prizora. Ljudi se hlade na ventilatore, i nekako te vuku za rukav. Razmišljam o smislu ovakvog njihovog života. Gomilica smele dečice na ulicama trči za mnom i lepe se, preslatki su i jako jako garavi, a ja vrlo umoran i lepljiv. Svuda gde pogledaš neko bez blama radi svoju stvar, odmara, jede, meditira, piški, kao da niko oko njega ne postoji. Calcuttu zovu zaboravljeni grad... Dva sata je dovoljno da nestane sva energija i želja za razgledanjem. Beskrupulozno bežim taksijem u onaj prelepi hotel. Cijenim odakle sam.

Roma

2011-06-08T10:47:00.000-07:00

Teško je o Rimu napisati nešto što već svi ne znaju. One of the places.. Bio sam sretan što ću ga videti. Proveo sam super dan sa mojom bratanicom Paulinom koju nisam video od devedesetih. Dan je bio hladan, trčali smo po gradu, pokazivala mi je fontane, trgove i zdanja, ušli bismo u prvu kafanu na jedno piće kad bismo se smrzli, i onda ponovo nastavili s razgledanjem grada koji je nekada bio i moj glavni grad, mnogo pre Beča i Beograda...

Teško je naći kolače u ovom gradu. Je li to zato što pasta izigrava slatkiš i ljudi svoju potrebu za ugljenim hidratima zadovoljavaju na taj način, ili zbog geografskog položaja, ali bivam šokiran. Ko mi je kriv što potičem iz zemlje derivata Beča.

Imam utisak da neki ćoškovi podsećaju na Pariz. Po vegetaciji se oseća blizina Afrike i evropska rubnost. Fontane su apsolutno prelepe!!

Uživam ali i kritičkim okom gledam glavni grad zemlje koja nam je nekada bila prvi Zapad i pojam ITALIJA....

Paulina kaže da su totalno zatvoreni u svoju kulturu, i da su potpuni neevropljani. Evropske zastave ipak na svakom koraku... Veče završavam sa bratom i bratanicom na super večeri, uz nekoliko butelja vina i nadoknađivanje 15 godina propuštenog razgovora. Ipak priceless!!

Mauritius

2011-03-27T11:00:00.000-07:00

Ostrvo jugoistočno od afričkog kontinenta, blizu Madagaskara, u Indijskom okeanu. Bivša je britanska i francuska kolonija, tako da su pored kreolskog, što je broken French, jezici u upotrebi još i engleski i francuski. Ljudi su mešavina Azijata, Afrikanaca, Indijaca. Priroda je zaista lepa, mada ne razumem što su ljudi toliko ludi za Mauricijusom, jer osim plaže nema više ničega. Ok, lepo je, lep je pesak, udobno je i vlažno, al aj idemo dalje!

Paris

2011-03-04T00:00:00.000-08:00

Grad u kojem se svetlost prelama najdivnije na svetu, ne samo zato to je to Pariz, već što mu je položaj savršen, i zato što skoro sve zgrade imaju toplu kamenu fasadu. Grad u kojem je nemoguće opstati ukoliko ne razbijate Francuski, i ukoliko niste apsolutno uključeni u francuski kulturni krug. Ovde najviše imam osećaj da se nalazim u centru sveta. Iz svega curi kvalitet, kvalitet mirisa, kvalitet hrane, kvalitet prezentacije, kvalitet čak i trasha... Ovde sam nekako ljubomoran što ne pripadam ovoj kulturi bar malim delom svog života. Ustvari tu mi živi Jovana, i to je nešto. Ljudi bi rekli možda da se Pariz dosta promenio zbog imigranata, a meni se čini da je francuska kultura toliko snažna, da te neminovno uvuče u sebe. A Francuzi su trash, vole oni malo te marokanske i senegalske prljavštine. Na kraju krajeva, sve se menja. Ulica za izbegavanje: Champs-Élysées. Volim, i često tamo idem: Le Marais i Montmartre.

Düsseldorf

2011-02-13T02:52:00.000-08:00

U Düsseldorfu sam bio nekoliko puta, čak i dočekao Novu 2011. Ovde će biti održana ovogodišnja Evrovizija, a inače je on, što ja nekako nisam primetio, središte nemačke modne industrije i glavni grad pokrajine. Meni se lično sviđa više nego Frankfurt, al su oba grada prilično ružnjikava ko Pepeljugine sestre. Dosta zgrada je u II sv. ratu porušeno, a novogradnja je retro '70s. Šetam gradom i nemam prevelikih ambicija: pivo uz Rajnu uz pogled na kanale koji podsećaju na Hamburg i Amsterdam. Kej uz reku je lep. Kroz grad takođe prolazi i manja reka Düssel oko koje su drvoredi. To je tako plemenito.

Proslava nove godine ovde je uz gomilu petardi i vatrometa, ulice su pune dima i ekspolozija, kola i ljudi, sve podseća na neke demonstracije kod nas '90ih. Nekako se provlačimo do keja gde je glavno "događanje": ljudi sede u baštama kafića pod grejalicama, pušu, loču i dernjaju se, a mi, nas nekoliko, ko neki posmatrači, potpuno hladni na proslavu, pijemo schnaps reda radi, i ajde biž' ća. Budim se prirodnom smrću u 9:00 prvog januara, bez hungovera, i odlazim u teretanu.

Moskva

2010-12-20T11:03:00.000-08:00

Iako nisam nešto posebno lud za Rusijom i tekovinama njihove pomalo mongoloidne kulture, osam godina mi silom-ali-uzalud nametane / kroz učenje jezika /, bio sam nekako perverzno uzbuđen zbog odlaska u Moskvu. Da li je to demistifikacija babaroge - Sovjetskog saveza - kojeg sam se iracionalno bojao kao mali, ili jednostavna potreba da se vidi jedna od tih nekoliko najvećih svetskih metropola?

Moskva je grad od oko 11 miliona stanovnika, star skoro milenijum. Formirali su ga Vikinzi - Ruteni na čelu sa Rjurikom, koji su osnovali i državu Rus, preuzeli ga Sloveni, drndali Mongoli, a sve se to 3-u-1 vidi kada se prošetate njenim istorijskim jezgrom. Ljudi izgledaju sivo - čak ne ni svetlo plavo - sivo, pomalo su kosooki, pomalo nordijski, a ipak tako slovenski. Nekako su im i zgrade takve - ogromne i gorostasne, očigledno pravljene da imresioniraju, provejava tu neka istočnoevropska Skandinavija, ako smem tako da se izrazim, a završni glanc daju azijatske boje i ornamenti. Govorim o istorijskom delu Moskve. Crveni trg je preogroman, u-ža-sno mi je bilo hladno, prolazim pored dve debele rumene Ruskinje u žutim kabanicama, koje megafonom najavljuju turističku turu - Žnjah,žnja,žnja,našdil! - ozbiljno naglašavajući svaki slog, a svako ko je nekada gledao ruske filmove za decu zna kako to zvuči. Pokušavam da od policajca koji čuva Lenjinov mauzolej dobijem info o radnom vremenu i ceni karte, engleski ne govori naravno, ja ruski jedva i razumem, al skapirah da Drug hoće neki dinar ispod žita. Nastavljam ka crkvi Sv. Vasilija, koja na TVu deluje ogromno, a u stvari je mala, ali je za mene uvek bila šareni cup-cake, i uvek sam se pitao kako je tako originalno lepa? Najezda Mongola?

Unutra ima puno malih prostora, ali ne postoji jedan veliki kongregacioni prostor, što me je malo iznenadilo. Osim oltara i nekoliko ikona, fresaka koliko se sećam i nema, ali su zidovi zauzvrat ukrašeni floralno-geometrijskim elementima, baš kao u islamskom svetu i u Aziji. Pogled na Crveni trg s prozora ove crkve je prekrasan. Užasno je hladno i odlučujemo da odemo u susednu zgradu koja je pretvorena u mall. Iz nekog razloga su muzeji zatvoreni. Sledeći put. Šetamo se ulicama grada, i niko ne može da me ubedi da se ova zemlja suštinski pomakla iz komunizma. Apsolutno me ne zanimaju noćni klubovi, ruske kurve, automobili i prodavnice za tajkune kada grad odiše čeličnom Istočnom Evropom, sivilom u pogledima i vrhunskom neljubaznošću osoblja. Nekako sam i znao za taj nepromenljivi svetski poredak. Žice od struje su svuda po stropovima ulica. Svetla na stanicama metroa onako slaba i žuta, ljudi koji te u žurbi zakače ti psuju mater na ruskom, a mi onako obojeni probijamo put do metroa i smejemo se. Ja kupujem kartu za sve jer jedini natucam ruski, i pitam se - Kako se ne-slovenski stranac može snaći u ovom gradu? Majko moja...

Birmingham

2010-10-09T03:28:00.000-07:00

Hotel je u centru, mogao sam lako da dođem do grada, ali sam bio preumoran i prespavao veče, noć i jutro. Sutradan ujutru se spuštam na doručak sa crew-om, svi idu u neki glupi shopping u Primark, ne razumem taj koncept shop until you drop : kada to prestaje potreba da se u svakom gradu ode u mall, odakle ljudima nove ideje za kupovinu, odakle im i još prostora u stanu, u čemu je onda smisao života i posla u jednom takvom bezveznom gradu kao što je Dubai ako ne u tome da se obiđe svet? Dan prelep, sunčan, svež, nebo nisko, grad zaista vredan obilaska.

Birmingham je drugi po veličini u UK, ima neki industrial šmek, crvena cigla se ogleda u staklenoj zgradi koja se presijava na suncu severnog neba, ljudi sede na platou i travi upijajući sunce, sve deluje nekako zbrda-zdola. Za jedan britanski grad, iznenađujuće je mnogo baroka i klasicizma, utisak da sam u Minhenu a ne negde na Severu. Dekoracija i Rimsko carstvo. Šetam po gradu nasumično i puštam ulice da me vode namigujući mi novim zanimljivostima iza svakog ćoška. Duva vetar, i taako.

Guangzhou

2010-09-20T11:29:00.000-07:00

Prvi put sam čuo za ovaj grad kad sam na trening koledžu morao da zapamtim imena svih gradova u koje letimo. On je zapravo mnogo bitniji za Kinu nego što se čini, ima desetak miliona stanovnika i jako je razvijen. Nalazi se na jugu zemlje, blizu Hong Konga i mora.

Vozimo se do hotela, i razmišljam kako je meni ovo kao Mars, ogromno, zbrda-zdola, svetla i čardaci, kinesko pismo na reklamama, potpuno out of my comfort zone. Uveče smo izašli u lokalni klub, hvala bogu pa je bila kulturna ekipica na letu, i Bugarka Galina s kojom sam sutradan otišao u šetnju. Hm, čisto je, moderno, liči na nešto. Grad mislim. Vreme je bilo pred oluju. Prvo smo seli na klopu, gde nije bilo šanse da komuniciramo s kelnericama, Ivane nisi u Evropi. Pošto smo videli koliki je red za karte u metrou, seli smo na tadžu i krenuli ka nekoj bitnoj zgradi, kući vladara, a sad muzeju. Vozačica taksija ima rukavice i dele nas rešetke. Tamo je zeleno i sveže, a kišica polako počinje da se pretvara u pljusak. Ulazim u prodavnicu da kupim magnet, i zezam se s prodavačicom, igram se rečima, ona se smeje jer nije navikla. Pljusak se pretvara u monsun, ali mi više ne možemo da stojimo pod nastrešnicom ovog muzeja, i pretrčavamo ka izlazu iz tog kompleksa, al kiša se, neverovatno, još pojačava i pojačava, i počinjem da se smejem jer postaje besmisleno. Stajemo kao ispod ogromnog drveta, gde sede bakice sa šeširima, koje su bile mnogo slatke i idilične i fotogenične, ali i stidljive za slikanje, pa su stalno sklanjale lica šeširima i smejale se. Stojimo Galina i ja tik uz drvo i razmišljamo da, pošto smo ionako već mokri, lagano prošetamo do glavne kapije i uzmemo taksi. Ulazimo u taksi premokri i užasno je smešno, ali ja tada shvatam da sam potpuno bezobzirno spakovao samo jedan šorc i jednu majicu, jer me je bolelo dupe da se sređujem za Aziju, ali nisam uzeo u obzir kišu. Galina kaže da treba da odemo još do malla gde se prodaje koža i fake brendovi, ali kako kad smo mokri, a ako odem u hotel i skinem sve sa sebe, jedino mogu pod tuš i direktno u krevet. Idemo odmah, šta nas bole uši! Super mesto, svašta ima, prosto mi žao što mi ne treba ženska tašna. Nalazim super novčanik. Nikada mi nije bilo jasno zašto kad pitaš prodavca na Istoku koliko nešto košta, on ti ne kaže cenu odmah, nego prvo nešto tipka po digitronu, i to vrlo vrlo posvećeno, i onda ti posle minut kaže cenu. Koji bre moj kuckaš, just tell me bree! Ja kažem Super, uzimam, a ona, E ne može, ovaj je samo kao uzorak. Ja kažem Uzorak za šta? Za Prodaju? Pa evo, super, ja ga kupujem, nije li to divno? Nije li uzorak ispunio svoju svrhu? Ona - zbunjena, zbunjena... suviše logike za njen poslušnički azijski mozak. Bubašvabica zove menađera da mu izloži problem, Galina se smeje, ne veruje žena, ja hoću svojh novčanik, jer mi se nijedan nije tako dopao, poslednji sam uzeo od tate, a pre toga mi je tetka iz Zagreba još '97. poklonila jedan. Mislim da li ova štakorčica od prodavačice uzima to u obzir? Menađer kaže Da, i ja konačno dobijam svoj lepi novčanik od 5 eura. Pogledajmo slike:

München

2010-09-04T13:42:00.001-07:00

Glavni grad je Bavarske, a Nemci ga zovu najsevernijim italijanskim gradom. Posle Hamburga i Berlina je treći najveći grad u Nemačkoj. Centar grada je Marienplatz. Oseća se jug, Mediteran i blizina Austrije i Jugoslavije. Potpuni je antipod Hamburgu, a opet na isti se način oseća snaga Reicha, nemačka čistina i jasnost, sa primesama dekorativnosti Mediterana. Nemački ovde zvuči potpuno smešno, kao vojvođansko otezanje s vojvođanskim Š. Predivan grad pun parkova, perivoja, zelenila i palata. Tu i tamo izvire namera Rimsko-Nemačkog carstva da fascinira. Šetam i uživam, uživam, uživam..

São Paulo

2010-09-02T07:06:00.000-07:00

Ovo je najveći grad na južnoj hemisferi, i treći najveći grad na svetu. Veličina nije bitna. Osećam potpuno neopravdano uzbuđenje od kako sam dotakao tlo Brazila, i šetajući aerodromom do pasoške kontrole razmišljam zašto. Verovatno zato što je dosta mojih poznanika i prijatelja odavde, a malo i zato što sam prvi put prešao Atlantik. Pa aj da vidim tu egzotičnu zemlju, ludilo ovo ono... ... ...Aerodrom! Osećaj kao da je 1988. i neki čudni miris Robne Kuće Beograd iz tih godina. I dalje sam uzbudžen, projekat mi nekako. Duga noćna vožnja do hotela, usput - zeleno rastinje, industrija, žice, vozovi, veliko, ogromno, ogromno... Ostajem u Dubai vremenu, i spavam do njihovog ranog jutra. Korejka i ja posle doručka idemo u grad, bez ikakvog vodiča, samo s mapom u ruci. Uzimamo autobus do metro stanice Conceicao. To nemožete da zamislite, ceo grad je uzbrdo nizbrdo, pun rupa, šipka u busu se drma, raklimana, ja se držim za šipku jer poskakujem dok majstor gilja po ovoj egzotici, a Korejka se smeje. Ljudi koji ulaze u autobus nas gledaju s 'koji ćeš moj ovde' izrazom lica. A kožeee...ružne, loše. Krompir lica, niski ljudi, ninašta to ne liči. Conceicao: jedva uspevam da nam kupim karte za metro, engleski Thank you very much. Obeležili smo na karti šta je bitno da se vidi. Obeležili su nam i neko bogataško naselje i kvart s fensi prodavnicama, al ja se mislim, pa i Tirana to ima, ajde da vidimo život prosečnih ljudi, centar grada, prevoz i parkove. Otišli smo do stanice Luz, što je stara železnička stanica, jedna od lepših zgrada ovde. Neko svira klavir u holu, kroz vrata vidim park koji deluje tropski. Tu i tamo se nađe nešto zaista lepo, ali je sve okruženo prljavštinom. Koga god da pitam nešto, dobijem savet da se baš ne šetamo okolo i da pazimo jer nije sigurno. Gledamo na kartu i odlučujemo da peške obiđemo ceo centar. Iza stanice je stari centar grada, idemo tamo, jer ono što oni smatraju novim centrom, ulica Paulista, ima samo solitere i ništa više. Treći svet je pojam koji ovde postane flagrantno jasan. Stare slošene kuće, prefarbane pa izgrafitirane, soliteri od glave do pete pod grafitima, svuda elektro žice iznad grada, slomljeni pločnici i ljudi koji spavaju na njima, neugledne prodavnice svega i svačega, neki vulkanizeri ko u Ugrinovačkoj ulici u Zemunu, zalogajnice kao s voćem koje visi, a ispod voća cvče krofne i gomila neke nezdrave hrane koju ljudi sa složenim kožama stoje u redu da kupe, mesare a redovi ispred, štakori i žohari čekaju svoj red, a egzotika ludilo. Smešno, Brazilci su mnogo ponosni na Brazil, hm na koga me to podseća? A da, na još jednu ponosnu zemlju Trećeg sveta. Šetamo do crkve Sao Bento, lepe građevine okružene ruglom, svuda neka gomila ljudi, svuda se po podu neke gluposti prodaju, kao u Picinom parku kod Ekonomskog. Imam utisak da NIKO ne radi, svi gledaju neke utakmice gde god postoji TV. Kroz masu ljudi prođe sporo auto s nagruvanim basom i muzikom. Soliteri nagurani, ljudi se penju uz tesnu ulicu ka Mercado Munipicalu, gradskoj tržnici zatvorenog tipa, lepoj zgradi punoj nelepog naroda. Tamo kupujem sušene banane, al ne one krckave, nego banane koje su cele sušene, pa su tamne i gumenaste. Posle pijace šetamo još malo po centru, odlučujemo da kakva nacija, takva i kultura, te zaobilazimo muzeje. Do bogatog predgrađa mi ne pada na pamet da idem, da gledam te Cecine kuće, neukusne čardake okružene siromaštvom. Dosta, putešestvije ka hotelu, opet držanje za šipku i skakanje. Ma id u pičku materinu.

Amsterdam

2010-08-26T13:20:00.000-07:00

Amsterdam je glavni grad pokrajine Gornje Holandije i države Nizozemske, koju potpuno pogrešno zovemo Holandija, koja je, zajedno s Donjom Holandijom, i još nekoliko provincija samo jedan deo zemlje Nederland. Jedan Holanđanin mi reče da je to isto kao što pravimo grešku kada kažemo Engleska, a mislimo Ujedinjeno Kraljevstvo. Nisam recimo znao i to da je ova zemlja bila pod španskom vlašću u vreme kad je Španija bila pod Habzburgovcima i da tek u 16. veku dobija nezavisnost. Grad Amsterdam je ime dobio po reci Amstel, i da, prvo se zvao Amsteldam. Kad sve ovo gledaš iz aviona, postane ti jasno zašto se zemlja zove Nederland, jer je cela zemlja u trakama i parčićima zemlje koji su oivičeni vodom. Otišao sam na brodić koji krstari amsterdamskim kanalima, jer tako mogu videti ceo stari centar. Ovo je grad bez zavesa, s velikim vodoravnim prozorima na izduženim fasadama. Ranije se na svaki prozor plaćao porez, pa su se zato pravili ovi veliki. A i sever je, svetlo je na ceni. I enterijer je na ceni. U protestantskoj je kulturi da se ništa ne krije, tako da prolazeći pored kuća možeš da zaviriš u nečiju privatnost. U protestantskoj je kulturi i da to nikog i ne zanima. Zato je ovo zemlja slobode. Neki delovi me podsećaju na Hamburg, pogotovo atmosfera koja je fantastična. Tu vibru možda još samo Pariz ima. Sve kuće imaju kuku na vrhu, a to je zbog unošenja stvari kroz prozor, kanapom, dizalicom, jer su stepeništa preuska. Šetam gradom posle brodića. Šetamo ja i neka super Brazilka, ostali -Azija i Treći Svet - su na sreću otišli na neku McDonalds klopu, a nas dvoje u potragu za lokalnom 'ranom. Super razgovor s osobom koju vidim možda prvi i poslednji put, nastavlja se potragom za Red Light Districtom. Svuda okolo ljudi sa sviju strana, valjda i zato što je sutra GayPrideParade. Prejeftine silikonske Azijatkinje i treš Evropljanke bez blama u izlozima puše cigaru i zovu ze da dođeš. Brazilka kaže Ajmo da vidimo live sex show, nalazimo najjeftiniji i ulazimo u komoricu iz koje za 2 eura gledaš seks uživo. Nama smešno, posle par minuta izlazimo, dosta smo videli. A i znali smo kako će se završiti. Šetamo preko Dam-a, i čujem ja neku uličnu muziku, kad ono neki Bugari sviraju. Uvrnuto je to čuti ovde na Nordu. Tražimo Reguliersdwarsstraat, ulicu gde je žurka i glavno događanje ovih dana. A i tokom godine. Mrtvi umorni od hodanja i leta, al ipak odlučujemo da ostanemo, jer je mnogo dobro. Gomila ljudi, neke matore mršave lezbe, trandže i neki dečki na prozorima prvog sprata piju pivo i učestvuju u žurci. Pridružuje nam se i Georgios, stjuart iz Grčke sa svojim prijateljima. Vraćamo se u hotel kasno, metroom kojim možeš stići do bilo kog grada u zemlji, zato bi ti bolje bilo da gledaš gde ulaziš. Ujutru sam otišao u teretanu, pada kiša, gledam kroz veliki prozor koji je okrenut ka parkingu i hodniku metroa i aerodroma, tako da sam u jednom trenutku skapirao da svako može da proviri u teretanu, al boli ljude uvo. Uživam u vazduhu i kiši, jer ću već za nekoliko sati biti u Dubaiju.

Frankfurt

2010-07-08T03:38:00.000-07:00

Baš sam se radovao Frankfurtu! Videću Lea i Stamenog! Videću grad gde je živela Heidi. Nažalost dve trećine tog grada su tupavi Rusi i Amerikanci srušili u ratu, kao da lepota mora da se uništi. Krompiravi gnomovi nikada neće imati tako lepe gradove kao što su nemački. Mislim da Nemci nisu morali biti na taj način kažnjeni. Ono što je ostalo izgleda bajkovito, a na preskok su tu moderne zgrade. Frankfurt je glavni grad Eura, i jedan od najbogatijih gradova Evrope. Nekada pre rušenja je bio jedan od najlepših... Prva stanica – Hauptbahnhof ~ Glavni Kolodvor/Železnička stanica. Ogromna, moćna, isijava Reich, konstrukcionizam i hladne materijale. Izgleda manje više poput ostalih na kojima sam bio po Nemačkoj. Šetam gradom i duša me boli što je rušen. Za razliku od nekih drugih nemačkih gradova koji su obnovljeni prema starom izgledu, Frankfurt su 1950tih obnavljali u modernom stilu. Na jednom od trgova je velika statua Eura. Leo kaže da mu je grad izuzetno ružan, a ni ja nisam u celini impresioniran, jer je arhitektonski kontinuitet pokidan. Inače, u jednom trenutku za malo da postane glavni grad Zapadne Nemačke, umesto Bonna. Šetamo uz reku, prelazimo drugu stranu koja je bajkovita i uglavnom rezidencijalna, ali se na kraju vraćamo na jedan od trgova da ko pravi popijemo kaffee mit milch. Tu se razvezla špreha od tri ure – Stameni, Leo i ja, o majčici Sorabiji, životu u Nemačkoj, itd. Užasno mi je drago što sam video dragog prijatelja koji je ovde na masteru. Iskreno se nadam da se nikada neće vratiti na nivo koji mu njegova zemlja nudi. Posle toga smo našli neki strava Thai restoran, „odvalili“ se od zdrave i ukusne hrane i otišli da spavamo. Razmišljam kako je ovde sve no shit, i da čovek beskompromisno treba da živi okružen kvalitetom.

Singapore

2010-07-07T03:01:00.000-07:00

Još jedna od vlažnih i toplih zemalja, najtoplija do sada... Slećem ovde i razmišljam kako su mi ranije sve ovo bile kineske vukojebine, a sad postadoh kralj istočnoazijskih letova. Leo bi mi se sad smejao, pošto me je budala gnjavila sa Malezijom i njenim glavnim gradom, a ja sam evo sad obrazovan i znam šta je gde. Dobra strana ovog posla je što te natera da dođeš gde nikad ne bi. Gde Ivan nikad ne bi. Ovo je užasno bogat grad-država. Gde se nalazi? Ide ovako (valjda) : od Severa ka Jugu - Kina, Tailand, Malezija, Singapur pa Indonezija. Ja bio skoro svuda. Singi se prostire na milion ostrvaca, i nekada je pripadao Maleziji, a većina stanovništva su Kinezi, ponešto Malajaca i malo Indijaca. Nisam ni ja budala što mi je sve ovo ovde isto, ko njima Skandinavija i ili Jugoslavija. No, kolege su bile super, prošetali smo po gradu i bili potpuno mokri od vlage. Al osećaj nije tako grozan, jer je užasno čisto i bogato i zeleno, tako da sam bio raspoložen. Ovde su dugo bili Britanci, tako da se na svakom koraku vidi evropska zgrada ili crkva. Prodavnice su super, kupio dve majice, najveće koje postoje, a meni uske. Sledeći dan japanski restoran s Italijankom Valentinom, i večera s Francuzem Benjaminom. Pričamo o planovima za dalje, on ostaje još jedan ugovor jer mu se ne vraća u Tuluz, planira Aziju, a ja ne mogu da zamislim sebe van Evrope kad se vratim iz Emirata. Drugačije su nam polazne tačke. Odlazimo u kinesku četvrt, kupujem morsku travu i neke druge gluposti za jelo. Posle nastavljam sam da bazam gradom u predvečer, duva neki vetrić i razmišljam kako mi je ustvari lepo, a mislio sam da ću mrzeti. Penjem se u neki nabujali stepenasti park. Neki ljudi stvarno ovde žive? Hah, tako se isto čude i naši putnici kad razgovaraju s nama u toku leta. Živiš u Dubaiju? Da...

Hamburg

2010-06-12T12:42:00.000-07:00

Hamburg je grad na severu Nemačke. Grad odakle je Nivea;). Istovremeno je i pokrajina za sebe, a po veličini je sa oko 2 miliona stanovnika drugi nemački grad, odmah posle Berlina. Osim toga, on je i šesti po veličini grad u EU. Leži na ušću Alstera i Bille u Elbu, a odmah iznad njega se nalazi Severno more, pa mu je zato klima blaga. Iznenadili bi ste se, ali ovde je klima bolja nego kod nas u Zagrebu ili Beogradu. Leta su oko 20 - 30 stepeni, zime oko nule, skoro nikad nema snega. Padavine isto kao kod nas. Alster je i reka i jezero u samom centru grada. U gradu ima tisuću rečica i kanala, koje su premoštene s 2500 mostova, što je ubedljivo najviše u Evropi. To daje gradu divan nordijski izgled. Glavna boja je boja cigle, što me užasno podseća na Holandiju. Hotel u kom smo bili je odmah na Alsteru. Leo me je sačekao u holu, pa sam ga odmah izmrcvario da mi pokaže svoj grad. Krenuli smo pešice pored jezera ka centru grada. Sve je užasno zeleno, i stvarno je flagrantno kad se iz pustinje dođe ovde gde ljudi trče pored jezera, i još uvek ti treba jakna jer je sveže. Nastavili smo ka centru, preko glavnog trga koji je pored jezera, pored prve Niveine prodavnice, i nastavili ka uličicama na kanalima da nađemo neki splav restoran. Ah, blagodeti vina uz ručak. Oko nas se sve beli od pigmenta, ne govorim o Indusima naravno. Posle ručka smo krenuli ka Hafen City-ju, delu grada koji se neprestano gradi na bivšim dokovima. Nema dekoracije kao u Austriji ili Bavarskoj. Sve je svedeno, i vidi se da ovde kreće Nord. Osećam Reich na svakom korako, i smešno-zastrašujuće mi je koliko sve odzvanja po strogoći, snazi, čistoći i lepoti. Bio je neki tmuran dan, al grad opet izgleda ludilo. Kakav je tek kad je sunce... Idemo dalje ka luci. Sve se crveni od cigle, ovo je nešto potpuno drugačije od južnijeg dela Evrope. Mostovi, kanali, zgrade, ulice kao u Veneciji. Iz luke možeš brodom kao gradskim prevozom preko puta ili na lokalna ostrvca. Tu je jedno ostrvce s pozorištem u kome se prikazuje samo jedna predstava. Tu je i stara zgrada stanice, ili tako nečeg, u koju kada uđeš osetiš kao da si se vratio u vreme rata. Ogroman prostor, ko neka stara stara fabrika, ide užasno duboko u zemlju, peške i liftom, odzvanjaju zvuci...meni opet u glavi Reich, jbt. Kad bih se spustio dole, mogao bih starim podvodnim kanalom peške ispod vode preći na drugu obalu. Al neka, sledeći put. Nastavljamo nazad ka gradu, penjemo se nekim stepeništem gore. Divne ulice, ponešto podseća na zagrebački Grič. Ha, barokna katedrala. Barokna katedrala među svim ovim gotičkim i bauhaus građevinama izgleda ko zalutala vesela Slovenka. Tu tek shvatiš koliko se ova Nemačka razlikuje od donje Nemačke. Grad nije mnogo rušen u 2. sv. ratu ali vidiš rane opet - nova građevina u potpuno starom delu grada. Samo je jedna katedrala sravnjena, izgorela, i to su pretvorili u muzej na otvorenom - zvonik i nešto malo zidova, gorostasno kad podigneš pogled, a dan oblačan, neke ptice lete. Praznik je pa je sve zatvoreno i ulice su puste. Nemci su u svojim lepim stanovima ili na putu. Nešto niko ne juri za poor-people zabavom - kafićima i klubićima, mada je ovde inače klupski život na visokom nivou, pošto je grad pun umetnika, dizajnera i muzičara. Sutradan ujutru pratim Lea na stanicu, i šetam posle sam, jer je lep dan. Ulice pune drveća. Naravno nailazim na jugo-prodavnicu, neke Bajadere, neki Vranci, nešto... Natrag u hotel na doručak na devetom spratu s pogledom na Alster. Jedva čekam opet.

London

2010-06-03T15:38:00.000-07:00

Slećemo na London Heathrow, što je dosta daleko od grada, ali meni na pamet ne pada da propustim London. Uveče samo tu u kraju odlazimo na piće u lokalnom pabu, ja osmeh na lice zbog svežeg vremena, južni Amerikanci umiru od nedostatka topline. Piće, spavanje i engleski doručak u hotelu, opet leševi, ja zaobilazim i jedem Continental breakfast, ko većina normalnih kontinentalaca. Natalija iz Urugvaja, jedna prelepa devojka koja izgleda ko Francuskinja, i ja, sevamo londonskim metroom dok ostali spavaju i propuštaju prestonicu posha, Abstolutely Fabulousa, Sweetie sweetie darling, Victorije Backam. Prvi utisak – selo u odnosu na Pariz. Ali nekako, to je London, utemeljena vrednost, moram videti.. Sve izgleda mnogo manje nego na TVu. Dolazimo do jedne užasno stare gotičke katedrale gde je osnovan Cambridge, i gde se Shakespear molio or something. Matori crkvenjak me smara pola sata, like I care, ispadoh potpuno superficial, ja kao - Da da.. jeste, lepo je.. Gledam estetiku, i uopšte me ne loži je tu sve sahranjen. Druga stanica – Big Ben. Ogromna zgrada parlamenta, divan pogled s mosta, pravim milion slika. Preko puta panorama circle, ne znam zvanično ime pa ću možda ispasti ljankase, mali Ivan vuče Nataliju da odemo gore, al nam za to treba pola dana. Mirišu vafli s kremom svuda okolo. Uzimamo metro i idemo da vidimo Tower Bridge.. Ovo je stvarno impresivno. Činjenica da se mehanizam i dalje zatvara, wow! Penje mi se gore, al Natalija je bila ovde sto puta, kaže, I’m the Queen of London flights, pa ne odosmo. Ali je sve nekako lepo, sivkasto vreme, vetar neki prijatni, crvena cigla. Vidim s mosta divnu staru kuću, odmah pored, bočni balkoni celom visinom zastakljeni i ultramoderni. Mi oduševljeni... Tražimo neko mesto za ručak, kao neko tipično mesto. Nigde nema mesta, a meni se ne jede British rubbish, fish&chips, itd. Tipična britanska hrana je kobasica, meso, šnicla, jaje i pasulj...pomfrit je najbliže povrću. Vreme je užasno brzo proletelo ovde, a sledeći put definitivno idem sam, pošto imam utisak da nisam video ništa od grada. Londonska predgrađa i Notting hill, here I come!!

Melbourne

2010-06-02T08:59:00.000-07:00

MmmmMMelbourne! Lepi grad evropskog duha, posle Sydneya drugi po bitnosti. Pun jugo imigranata. Prvi Ivanov utisak - hm, podvožnjaci Melbourna me podsećaju na Zagreb, posle shvatih kad sam video još neke druge gradove da me svi uređeni gradovi podsećaju na Zagreb. Prvi put kad sam bio ovde sam stavio sluške u uške, pustio Ninicu Badrić i sam prošao kroz celi grad. Hotel nam je kod jednog divnog parka, pored kog se prođe da bi se došlo do centra. Ovde je počela jesen, boje su predivne, intenzivne. Ima puno visokih zgrada, u čijem su zagrljaju kolonijalne secesionističke zgradice i gotičke katedrale. Nemački, Škotski, Irski i Engleski faktor su dominantni. Ljudi na biciklima, sevaju plave oči, Azijati poaustraljeni i fashionizovani s asimetričnim frizurama, šetkaju - bizi bizi bizi, ja im idem u susret, gledam i razmišljam kako je ovo jedan tako poznat a tako različit svet. Looks so European, a opet je na kraju sveta. Jedan grad koji privlači da živiš u njemu, jedan kompletan organizam s mjuziklima, restoranima, kompanijama i šetalištima; a šta je iza toga? Šta ako hoću da skoknem vikendom negde u unutrašnjost. Pustinja i šume? Lepo ali klaustrofobično. Malo zato izgleda nestvarno i kulisasto. Možda su zato Australijanci super u početku, i smrtno dosadni posle nekog vremena. Because, there's no layers behind. Nema veze, uživam u prividu Evrope i svežem vremenu. Uzeh City Circle Tram, krug dvojke, (moram samo da napravim digresiju - baš sad ližem kašiku, kupio sam neki predobar krem od indijskog oraha juče u Frakfurtu u bioshopu, bože što je lepo) , vozim se tako po gradu, a čika s razglasa govori šta je šta i zašto je to bitno. Iskočim napolje kad god vidim zanimljiv deo grada da napravim fotke. Super čist grad, lepi gradski pejzaži, železnička stanica i zalazak sunca na moru.

Drugi put u Melbournu, odmah posle noćnog leta s Italijankom Valentinom, Francuzem Benjaminom, i Rumunkom Alinom idem na Victoria Market, pijaca ko pijaca. Potupno sam zbunjen jer sam izgubio noć u letu i odmah kao nešto idem po gradu. Ko zombi naravno. Od svega mi se najviše svidelo voće i povrće, klice i sušeni mango. Rumunješte me polukiselo gleda dok zobam svoju hranicu i misli da ja nešto propuštam dok ona jede kvalitetnu kobaju od životinjskog leša, delikates od svinjinog sala i kokinu menstuaciju - "English breakfast", posle čega će lagana ko srna početi svoj dan. U hotelu koma, a uveče večera u istom sastavu, samo sad pored reke. Uživamo u vinu i našem malom eurotrashu. Sutra ujutru divno jesenje sunčano vreme, namerno šetam drugim ulicama da napravim nove fotke. Osećaj kao da sam pobegao iz škole - svi rade, a ja šetam polupustim zauzetim gradom. Nalazim neku super azijsku prodavnicu, čeprkam nešto tu dva sata kao, jedina bela osoba, gledam etikete, znam-ja-šta-kupujem attitude; Jednu Mizo pastu, moliću! Haha, tipical Me! Posle toga ručak on my own u japanskom restoranu, lepo je kad nekad ne moraš da pričaš...

Entebbe

2010-05-17T11:08:00.000-07:00

Entebbe je glavni grad Ugande kolko se meni čini, i to je bivša engleska kolonija, što se vidi iz aviona. Sve je mnogo čistije nego u Angoli, nisam sad nažalost napravio neke slike ulica, ali nije toliko jadno. Vožnja od aerodroma je duga, i usput je jako lepo i zeleno, lepe šume i jezero, jako crvena zemlja i neke kućice s ulice iz kojih se prodaje sve i svašta, al sve je puno kolorita. Vozač pušta muziku kraja '80. i ranih '90. neki blue eyed soul, taman da me odobrovolji pošto sam za ovaj let izvučen iz kreveta sa noćnog stand-byja, a toliko sam bio ubeđen da će mi dati neki kratki let, ili day off, da se nisam ni spakovao. Zamisli šoka kad te duty officor zove u 4 ujutru i kaže - Hej trebaš mi za Entebbe let, a ja odma trčim na net da vidim šta je to i dal da pakujem kofer. U hotelu sam uživao u spavanju s svežim zrakom i otvorenim prozorom...što je u Dubaiju nemoguće na tolikoj visini. Nema tu više šta puno da se kaže, evo par slikica:

Kuala Lumpur

2010-05-11T13:19:00.000-07:00

Ovo mesto je glavni grad Malezije. Prvi utisak je užasno velika vlažnost vazduha, visoka temperatura i oblačno vreme. Vožnja od aerodroma do hotela je bila duga, pa sam iskoristio vreme da spavam, da bih mogao odmah po dolasku u grad da šetam okolo. Ruskinja Svetlana iz Uzbekistana je predložila da odemo u ulicu sa salonima za masažu. Ja se istuširao, i kao sve je ok, nisam umoran, al sam užasno izgubljen, odjednom neko nabujalo rastinje i zgrade i zgusnute ulice. Uzeli smo metro do centra, inače nam je hotel kod ona dva poznata tornja, do skora najveće zgrade na svetu. U toj ulici s masažama sve neke akupunkture, refleksologije, sveće i svašta, svi sede ispred salona i vabe te da uđeš baš kod njih. Meni je pola toga bilo gadno, al smo na kraju uspeli ipak da nađemo neki pristojni salon, i baš mi je trebalo to opuštanje. Posle toga večerica u azijskom restoranu, razgovor sa Svetlanom i Mohammadom iz Tunisa o Dubaiju. Sukob civilizacija... Ovde je sve šareno i nabujalo, nebo je ko neki krov, sve je zbrda zdola, neki ljudi koji izgledaju ko Kinezi, al vidiš da su muslimani. Jako pomešano stanovništvo, a jezik pun arapskih reči. Nikad ne bih mogao ovde da živim - to mi je glavni utisak. Al opet, sve je nekako čisto i novo, zgrade napravljene da impresioniraju, mada teško mene koji živim u Dubaiju. Ima malo i Australije ovde, novac im je preslikan aussie dolar. Drugi dan sam otišao u šoping, ogromni mall, podseća na neki bazar kod nas, što mene naravno iritira, gomila ljudi vrvi tu negde, shvatam u jednom trenutku da sam jedini belac. Ali nalazim super jeftine stvari. Ima ovde i Filipinaca, mislim da je ovo jedan veliki melting pot. U mallu srećem neke svoje stjuardese koje su uradile pirsinge pa ih boli. Da, to je inače glavna fora ovde kod Emirates crew-a – kao, šišam se u Južnoj Africi, tetoviram se na Tajlandu, pedikir i manikir ću sledeće nedelje u Maleziji, a masažu u Singapuru. Elem, vratili smo se metroom do hotela zajedno, i skapirao sam da sam toliko umoran da ću posle saune odmah u krevet narednih 10 sati pre leta.

Luanda

2010-04-14T09:39:00.000-07:00

Luanda je glavni grad Angole. U ovom gradu ostajemo nekoliko dana. Hotel, dnevnice i hrana su super, tako da mi ovo dođe kao neki odmor od posla i Dubaija u kome uvek imam ispunjene dane. Sve ostalo je treći svet big time...

Menadžer hotela nam je rekao da ne šetkamo po gradu sami jer nije bezbedno, pogotovo ako imate tipični evropski izgled. Tako da sam prvi dan ostao u hotelu, a jedino što sam video je naša ulica, koja izgleda kao tipična beogradska raspala ulica. Dodatni šlag na tortu je ovde užasna prljavština, još gora nego što sam igde video, smrad i poor ljudi. Nije mi trebalo ni minut da bih shvatio da je ova zemlja, inače bivša portugalska kolonija, bila članica pokreta Nesvrstanih. Zgrade vrište Jugoslavijaaaa. Sećam se Willyja koji je s mojim bracom išao krajem osamdesetih u osnovnu školu u Jugoslaviji. Ovde su cene obrnuto srazmerne izgledu zemlje - sve je užasno skupo. Drugi dan smo iznajmili kombi da nas provoza okolo putevima kojih nema. Sve je po jedna traka, i sve podseća na kolevku srpske kulture i duhovnosti, a moju omiljenu vacation destinaciju. Užasno je poor i tužno, i uopšte mi nije bilo na nivou zanimljivog, jer mi se u nekim trenucima stomak prevrtao. Al svakako nije loše da se vidi i stavi u koordinatni sistem svoga sveta. Usput vidiš kako majke nose decu zavezanu oko struka, a glavice im landaraju iza majčinih leđa, dok mamica nehajno laktom opaljuje bebicu, a na glavi joj korpa s, lupam, banama. Onda ljudi po trotoaru prodaju sve i svašta, od kruha do voća i peškira naslaganih na gradsku prašinu. Došli smo do neke pijace sa afričkim ručno pravljenim suvenirima, skupljačima prašine. Sve je iznad 100 dolara, pogotovo za belce, i nije mi palo na pamet da kupim. Pijaca je na nekoj prašini punoj otpadaka, a okolo neke žene kuvaju u loncima neku hranu koju prodaju za sve one koji žele proliv danima. Svi ti suveniri nose neku energiju jada i čemera, i niko skoro ništa nije kupio. Onda smo se popeli na neki vidikovac - muzej kolonizatora, gde smo videli slike vezane za portugalsku kolonizaciju Angole. Sledeća stanica je trebalo da bude plaža, al kad nas je vozač dovezao, bilo je - You must be joking? No way! More koje smrdi na naftu, polupesak poluprašina, slamovi i močvara...Exotic ko bugarsko primorje! Krenuli smo na dugu vožnju ka Hotelu. Bio je to najgori špic ikad! Kosovo, Kosovo, Kosovo... Samo da se domognemo hotela, te male oaze. To veče smo iznajmili kola da izađemo. Iznenadio sam se kakvi su im klubovi. Tipično za zemlju trećeg sveta, sve je jadno, al kad je luksuz, onda je preteran. Hm što mi je to poznato... Svi bili preumorni, pa smo posle dva pokušaja da uđemo u dva kluba otišli u hotel jer nismo hteli da platimo 35 dolara samo za ulaz. A i atmosfera je džiberska i opasna. Sutradan sam se sa Grace koja je Kenijka (govorim tiho i vodim Grace sa sobom) prošetao po gradu da vidim bar nešto lepo, i tu sam napravio sve ove fotke čega god sam našao... Lokalci ne vole da ih se slika, al objasni ti to meni, mislim - kako ja praznih ruku pred facebook i blog, kako?! Inače, apsurda li, ovo je ekonomski dobrostojeća zemlja, jer imaju naftu, a ljudski vek je ovde među najkraćim na svetu. Evo mene ponovo ovde za nekoliko dana, naoružanog svežom knjigom i filmovima!

Dubai sa 46.sprata

2010-04-04T11:57:00.000-07:00

Prođe evo dva i nešto meseca otkako se preselih u Dubai, završih trening, počeh leteti, preselih se u 21st Century Tower, treću najvišu stambenu zgradu na svetu... Bio mi je Leo, to mi je poseban poklon. Život u novoj zgradi jednu metro stanicu bliže centru je potpuno drugačiji i koloritniji. Ovde se sve dešava, na našem bazenu uvek nekog ima, te tu lepo odradim svoj socijalni život. Dole su restorani i Starbucks, a ja ko pravi centraš volim da budem downtown. Nekako mi se poklopio period koledža sa stanovanjem u lošijem stanu. Sada živim sa super ljudima, Andres je Španac, a Rich Amerikanac. Moj dolazak u ovaj stan označio je promenu enterijera, bacanje starih stvari, farbanje... Sad je stvarno divno. Ah. ;)). Ovaj grad posmatram kao jedan layover, jer nikad nisam dovoljno dana u njemu da mi dosadi. Ovde nema kulturnih događanja, zapravo, bioskop je vrhunac kulture, pa se zato sav život odvija po molovima i uz jezerce kod Burj Khalife, najveće zgrade na svetu, sa divnim fontanama koje igraju uz muziku kao u Barseloni. I da, naravno, bazeni i plaže!

Super smešna izjava mog prijatelja Mitcha Fonga je - Probudim se, i pomislim, hm, šta ću danas da radim - u Dubai Mallu??!
No, dosta. Slika vredi tisuću reči. Kiss i ćao!

Perth

2010-04-03T01:54:00.000-07:00

Moj prvi daleki let je bio Perth u Australiji. Došli smo oko 1 ujutru, dok smo stigli do hotela bilo je već jako kasno, a ispred nas kratka noć i dugi dan. Perth je grad na zapadnoj obali, ne nešto posebno uzbudljiv kao Sydney ili Melbourne, al meni je ovo prva poseta Australiji, pa mi je bio najbolji za koji znam. Odavde je glumac Heath Ledger, i njegov pepeo je prosut na Cottesloe plaži, koja izgleda baš nekako australijski, što mi je glavna impresija i jedna reč kojom uvek opisujem doživljaj Pertha, a što otprilike znači zeleno, naivno, opušteno... Dakle izašao sam iz hotela koji je tu negde u centru, a blizu vode, i oduševio se što vidim ulicu, grad i ulični život koga u Dubaiju, zbog veličine ulice i zgrada nema na takav način. Grad je nastao oko 1830. i pun je gotičkih crkava i zdanja, u kombinaciji s niskim zgradama koje izgledaju kao kulise iz filma. Smešna mi je bila pomisao da me grad podeća na mešavinu Novog Sada i nekog od naših primorskih gradova, aj da kažemo Šibenika. Sam centar se brzo obiđe, pa sam uzeo metro do gradića Fremantle, koji Perthu dođe nešto ko Zemun. U metrou sam sreo austrijski bračni par, vesele intelektualce izboranih evropskih lica. Bilo mi je drago da vidim nekoga iz Evrope, a kad si ovako daleko, ko da ste iz iste zemlje. Fremantle je beautiful, malo stariji od Pertha, ali manji, na Indijskom oceanu, s dokovima i brodovima, fish&chips restoranima, velikim zelenim travnjacima, kućama kulisama ko s divljeg Zapada. Da ne zaboravim, ono što me je impresioniralu, to su jake boje neba, trave, fasada, svega. Uzeo sam metro do Cottesloe plaže. Na stanici natpis - dobrodošlica na nekoliko jezika, jedan od njih hrvatski, bilo mi drago i smešno istovremeno. Put do plaže - s jedne strane penzionerske easy going kuće, s druge strane golf tereni. Osećaj da sam na kraju sveta ovde je još jači zbog toga. Plaža predivna, peščana, ali voda hladnjikava, jer je prethodni dan bila jaka oluja. Super neki vetar. Uzimam metro i vraćam se u Perth. Na stanici shvatam da je najdominantniji doseljenički element nemački i britanski. Mnogo svetlih ljudi svuda. Šetam se po gradu u potrazi za nekom azijskom hranom, al je već kasno, dosta toga je zatvoreno. Jedino korejski restoran prepun, malo je treš al neka ipak ulazim. Sedam za sto do prozora, sense of service NO, konobarica me ignoriše već nekoliko puta, pa me na kraju još pitala da li mogu da sednem za drugi sto, da tu sednu neke Korejke, e reko ne mogu, volim ovaj sto. A hrana ko turšija, nikad više neću doći u korejski restoran. Sledeći let u Aussiland je u Melburne.

Dubai

2010-01-29T10:16:00.000-08:00

Skoro nedelju dana je kako sam ovde u Dubaiju. Još uvek imam utisak kao da sam na nekom raspustu ili studenstkom kampu ovde, valjda zato štosam dočekan, sproveden, doveden...

Dubai je predivan inače, potpuno je grandiozan, prelep, pun zelenila, i kada se za par godina završe zgrade po centru, biće zaista super. Već kad sletite na aerodrom, imate osećaj da ste stvarno otišli negde - aerodrom ogroman, asocira na grčke hramove, ultramoderan. Ja došao ovde u debelom džemperu, na pasoškoj kontroli velik red azijata, a mi sprovedeni ispred svih njih. Vazduh miriše na more i ugodan je.

Međutim, normalno je da, pored velike zahvalnosti univerzumu što sam dobio ovaj posao, stalno analiziram svoj novi dom, nalazim mu pluseve i minuseve.

Kad vidim neko gradilište u blizini Union Towera, moje nove zgrade, ohrabruje me brzina realizacije.. Metro stanica koja izgleda kao svemirski brod, odmah tu ispred, biće gotova za nekoliko dana. Tamo gde je pesak, odjednom će se naći engleska trava. I tako vidim svuda.

So far, već sam prešao grad uzduž i popreko, i stalno ima još i još. Samo u jednom kvartu se nalazi preko 120 nebodera... A kad gledam Dubai sa terase Emirates koledža, ne mogu da verujem da je usred pustinje. Svuda je neka voda, zalivi i potoci, zelenilo...

Svaki dan ustajemo pre 6, siđemo ispred zgrade odakle nas voze na koledž. Tako narednih 7 nedelja. Nekako mi uopšte nije problem. Kažu - motivacija.

Volim da živim visoko, i da imam velike prozore, preko celog zida. Volim da u sastavu zgrade imam bazen sa pogledom na grad, sa saunom i teretanom. Voleo bih i neko pozorište ovde, al ok. Ići ću na Brodvej...Ili gde god budem želeo;))